SLAVICA GRAHOVAC: UVERTIRA DA SRBI BUDU PROGLAŠENI ZA GENOCIDAN NAROD

Drugo dopunjeno i prošireno izdanje knjige „Srpska drama“ advokata Slavice Grahovac izašlo je tokom Sajma knjiga u Beogradu u izdanju „Admiral books“. Prvo izdanje, objavljeno 2010, prošlo je veoma zapaženo u krugu ljudi zainteresovanih za teme srpske politike, Kosova, međunarodnog položaja Srbije i advokature. Govoreći o tome šta se desilo u međuvremenu, između prvog i dopunjenog izdanja knjige, između 2010. i 2012, a što je Slavicu Grahovac navelo da knjigu dopuni novim sadržajima, ona kaže:

— Sami novi sadržaji u srpskoj politici su me naterali da „dopišem“ prethodnu knjigu. Pre svega imali smo u međuvremenu, aferu Vikiliks, u kojoj Asanž i njegovi saradnici celom svetu šalju poruke sa tajnim originalnim depešama iz edicije „top secret“, te cela svetska diplomatska korespondencija biva transparentno prikazana u svim medijima a posle koje se desio „požar“ koji je spržio skoro celu Severnu Afriku, definitivno promenio sve režime i svrgnuo sve dotadašnje predsednike. Afera Vikiliks skinula je veo sa tajnih diplomatskih komunikacija i definitivno razgolitila ono što se zove diplomatija i politika. Šta se u stvari desilo: desilo se to da novi svetski internet jezik i moderna komunikacija urušavaju projekat američke Vavilonske kule i novog svetskog poretka. Kod nas u Vikiliksu su obrađeni srpski političari sa svojim zahtevima prema vladama i pojedincima nekih zemalja, zatim hapšenje generala Mladića, pritisci na Srbiju da se odrekne Kosmeta kao i srpski sportski uspesi, pogotovo uspeh Novaka Đokovića i njegova pobeda na Vimbldonu 2011.

Knjiga se sastoji od vaših tekstova i komentara objavljivanih u periodu devedesetih i dvehiljdatih godina. Iz tih tekstova vidi se da ste predviđali događaje i pokušavali da ponudite neka rešenja. Da li ste – u vreme kada je sve to trajalo – uspeli da neki od vaših predloga i upozorenja bude shvaćen i prihvaćen?

— Počela sam da se bavim politikom početkom 90-ih kao mlada osoba koja je tek počela da sarađuje sa kancelarijom poznatog advokata Veljka Guberine. Kao i mnogi njegovi prijatelji, i ja sam pristupila Narodnoj Radikalnoj Stranci, čiji rad je nastavljen 1989. godine skupom koji je održan u hotelu Kasina. Uz Guberinu sam, zajedno sa ostalim kolegama, sticala razna znanja i veštine a posebno one koje su se ticale analitičke obrade kako predmeta tako i političkih događanja jer je sam Guberina želeo da se u jednom periodu svoga života posveti politici i pokuša svojim uticajem da doprinese poboljšanju situacije u zemlji. Nezavisno od činjenice da se Guberuina povukao iz NRS 1992. godine, kad je Šešelj od četničkog pokreta napravio Srpsku radikalnu stranku i privukao veliki broj odbora NRS, Guberina je kao javna ličnost nastavio da deluje na planu politike pri tom je mene dosta forsirao. Moje kolumne su bile dobro prihvaćene, a to znam po reagovanjima posle svake značajnije teme.

Veliki deo vaše knjige bavi se tezom da je Srbija okupirana država. I krivo nabeđena kao fašistoidna. Kako gledate na oslobađajuću presudu Haškog tribunala za dvojicu hrvatskih generala Gotovinu i Markača? Da li bi moglo da se kaže da vi i svojom advokaturom i pisanjem zapravo branite Srbe od tih optužbi?

— Okupacija je ne samo gubitak teritorije koji smo mi, savremenici ovog vremena preživeli već i nametanje po svaku cenu određenih pogubnih zahteva jednoj još uvek suverenoj i nezavisnoj zemlji, barem su je svi kao takvu priznali, nezavisno od toga koliko taj suverenitet sami poštuju, a da ga poštuju ne bi se od nas tražili toliki ustupci.
Od jedne ponosne i snažne zemlje, čiji je standard bio svojevremeno relativan ali nije bilo drastične bede i siromaštva kao što danas ima a u kojoj se slobodno i bezbedno živelo i putovalo od Triglava do Đevđelije, svedeni smo na Srbiju iz Berlinskog kongresa a preti nam Beogradski pašaluk i svođenje na teritoriju veličine San Marina ili Vatikana.
Smatram da se veoma nespremno ušlo u rat 90-tih. Kad kažem nespremno, mislim na veliku srpsku samouverenost da će sve biti u redu i da ćemo mi to „srediti“, to je osobina koja nas i dan danas prati, bez pokrića u realnim perspektivama i događajima.
Danas, posle svega, imamo depresivnu situaciju zbog dugogodišnjeg belosvetskog šikaniranje i bezizlaz za koji nemamo rešenje. Imamo političare koji nisu imali sluha za politiku svoje zemlje, zemlju koja je svojim podanicima bila više maćeha nego majka, tu je i stalni osećaj prisustva siromaštva do te mere da je profesija političar postala opsesija mnogih jer samo tako se može krasti do bankrota same zemlje kako bi se obezbedile generacije koje slede, bolje reći gleda se samo svoj lični interes.
Što se tiče puštanja dvojice hrvatskih generala Gotovine i Markača na slobodu i oslobađajuće presude haškog Tribunala, to je još jedan šamar Srbiji poslat iz Haga. Hag je postepeno pravno ozakonio svu zapadnu propagandu i medijsku sliku o ratovima na Balkanu. Srbi su tu „loši momci“ i agresori, a svi drugi žrtve. Mi smo se utrkivali sa isporukama Srba osumnjičenih za ratne zločine u Hag, sve kako bismo se dodvorili Amerikancima i ostalima, a naši političari su se na javnim nastupima bacali drvljem i kamenjem na optužene Srbe i sami ih nazivali ratnim zločincima i pre presude. U Hagu se još nalaze generali Pavković, Lazarević i Perišić, kao i Šešelj. U odnosu na puštene hrvatske generale Perišić i Šešelj su mala deca.
Treba napomenuti da mi objektivno treba da čestitamo Hrvatskoj na borbi za sve svoje optužene političare i generale, na organizaciji odlaska takozvane „Viteške grupe“ dobrovoljno u Hag, na načinu organizacije svih medija, preko državne novčane pomoći porodicama, plaćenim advokatima, pa do lobiranja i političkih intervencija za sve svoje haške pritvorenike, kako se država Hrvatska postavila prema svom kadru u Hagu, kako je HRT svako malo na programu imao TV emisije u korist optuženih, organizovanje svetih misa, bilborda podrške po ulicama, demonstracije i blokade ulica u znak podrške.
Srbi su se, po ko zna koji put, uverili da sila boga ne moli, ali da bog silu voli. Haški tribunal, to jest Apelaciono veće, pravosnažno je presudio da operacija „Oluja“, kojom su Srbi bili proterani iz Kninske krajine nije bila udruženi zločinački poduhvat, te odlazak srpskih civila nije bila deportacija niti je granatiranje Knina, Gračaca, Obrovca i Benkovca bilo nezakonito, i time oslobodilo hrvatske generale Antu Gotovinu i Mladena Markača krivice za progon srpskog stanovništva iz Kninske krajine 1995. godine. Štaviše, time je Hrvatska skinula sa sebe optužbe za udruženi zločinački poduhvat u egzodusu Srba, i sada mirno može u EU.
S obzirom da je sudskim većem koje je donelo ovakvu presudu presedavao sudija Teodor Meron, koji je srušio 45-godišnju predudu Tihomiru Blaškiću, hrvatskom generalu i povećao kaznu Veselinu Šljivančaninu sa pet na 17 godina, ne čudi ovakva presuda. Zaboravio je sudija Meron da je sam preživeo strahote nacističkog logora u Poljskoj, gde je rođen.
Ne bi me iznenadilo da i Haradinaja puste iz bilo kog neopravdanog razloga. Za nas ovo znači uvertiru za proglašenje Srba za genocidan narod. Znači, zadesila bi nas ista sudbina kao Nemce posle Drugog svetskog rata.
Vremena sada imamo, pa ćemo morati da menjamo kako poglede na sve aspekte života, tako i na politiku, da preispitamo naše vrednosne sisteme, postavimo prave prioritete, način obrazovanja na svim nivoima, pogledamo se u ogledalo i realno se procenimo, i sve to najviše zbog generacija koje dolaze da ih ne zadesi naša sudbina, a to je, bojim se, sudbina Jevreja 21. veka, ali bez iskustva od dve hiljade godina. No točak istorije se okreće. Nije daleko dan kada će nove generacije sudija listati presude ovih haških sudija i kada će isti biti stavljeni na listu srama svoje profesije i istorije.

Takođe, bitan deo knjige zauzimaju vaši stari i noviji tekstovi o Kosovu. Kao prognozer ispostavilo se da ste bili u pravu u mnogim stvarima. Da li sada, posle svega, verujete da Srbija ima ikave šanse da vrati Kosovo pod svoju, makar delimičnu, upravu?

— Srbija je u mnogo čemu grešila kroz istoriju, a posebno kada je u pitanju Kosmet. Mnogo je uticaja stranih sila bilo na Kosmetu, mnogo huškača poslatih sa ciljem da naprave razdor kako bi se dočepali rudnog bogatstva pokrajine, a i mi sami smo tome mnogo doprineli. Naime, veoma čudi da se na Kosmetu u školi nisu podjednako učili i srpski i albanski jezik i književnost. Učio se samo srpski. Šta smo time dobili: neprijatelje koje smo obrazovali i omogućili im da nas vrlo dobro upoznaju, a da mi njih uopšte ne poznajemo, i to ne zato što nam oni to nisu dopustili, već zato što sami nismo hteli. U elementarnim udžbenicima špijunaže, kontrašpijunaže i diplomatije piše da je neophodno upoznavanje naroda kroz poznavanje njegovog jezika, književnosti, kulture itd.
Što se povratka Kosmeta u okvire Srbije tiče, pregovori još nisu završeni, a mogu da traju onoliko dugo koliko i jedna i druga strana bude želela. Međutim, mislim da ni Albancima na Kosmetu ne odgovara nezavisnost i ubeđena sam da postoje struje u okviru njihovih redova koje su shvatile šta je cilj ovakve podele i ko ih instrumentalizuje, i da su nekome služili samo kao glineni golubovi. Mislim da su mnogi Albanci svesni koliko je tona bombi sa osiromašenim uranijumom palo na Kosmet bez ikakvog razloga jer tamo se vrlo dobro znalo gde su živeli samo Srbi!

U jednom od tekstova iz vremena posle bombardovanja napisali ste da tadašnji vladika Artemije ne reaguje na nasilje koje Albanci čine nad Srbima, kritikujući tadašnji režim, koji nije iskoristio pravo stečeno Rezolucijom 1244 da pošalje ono malo vojske i policije na Kosovo. Šta sada mislite o raskolu u SPC, i uopšte, da li mislite da ona ima kapaciteta da brani malobrojne Srbe na Kosovu?

— Pre svega niko nema pravo da nekome nameće ideju ili razvija maštu da taj neko u ime svih preostalih Srba bude na braniku otadžbine, preživljava sve strahote i šikaniranja razjarenih Albanaca, a da pri tom nema ama baš nikakvu zaštitu. Naravno, mi iz uže Srbije, Beograda, bodrimo ono malo preostalih Srba samo rečima podrške i na tome se mahom završava i raznim tribinama u severnom delu Kosovske Mitrovice. Srpska vojska i policija morale su da se nalaze na liniji razgraničenja i da štite Srbe na Kosmetu. Bolje reći, država je zatajila, država se i ovaj put pokazala više kao maćeha nego kao majka svojim građanima.
Lekciju su nam upravo održali Hrvati sa dočekom generalima, a pre toga sa „Viteškom grupom“, koja je poslata u Hag svojevremeno. Od njih treba da učimo kako se štite građani i podanici, bez obzira što smo bili sukobljene strane. Ako Srbi i ovaj put iz svega što nam se dešavalo na ovom prostoru ne izvuku pouku, ne zaslužuju mesto u istoriji i nisu dostojni svojih hrabrih i slavnih predaka.

Šta mislite da će biti sa Kosovom? Da li vam trenutna politika uliva poverenje i gde vidite, ako ga vidite, eventualno rešenje?

— Rešenje problema je po meni u konfederaciji uže Srbije i Kosmeta i u dugim zamrznutim pregovorima. Koliko je samo godina Jevrejima trebalo da se vrate u Izrael iliti svetu zemlju Izrael, pominjući u svim progodnim situacijama rečenicu – „Dogodine u Jerusalimu!“ To su reči koje su ih kroz vekove bodrile i nikad se nisu odrekli svoje zemlje. Sada se u svojoj otadžbini svako malo bore sa Hamasom, i opet opstaju.

Knjiga se bavi periodom od dvadeset godina, bavi se Gotovinom i „Kumom“ kao filmskim uzorom devedesetih, odnosima Srbije i Rusije i Ratkom Mladićem. Pominju se mnoga imena, među kojima i trenutnih aktera srpske i međunarodne političke scene. Da li ste objavljivanjem svih tih podataka želeli da nas informišete ili verujete da knjige mogu da menjaju tok stvari ili makar da razbijaju neke predrasude?

— U vreme kada su tekstovi objavljivani po raznim našim i svetskim novinama, bili su za one koji su ih čitali neka vrsta i upozorenja i pouke. Kao što vidite, to nije mnogo pomoglo, ali po reagovanjima znam da je i u to vreme mnogo ljudi pročitalo i saglasilo se sa tim. Činjenica je da ja nisam bila ni u ni na vlasti u to vreme te nisam ni mogla radikalnije da menjam tok istorije. Naime, ja sam 1989. godine, kao veoma mlada osoba, pristupila Narodnoj radikalnoj stranci. Naravno, Guberina je pozvao sve svoje pristalice, decu svojih prijatelja, prijatelje da priđu stranci a među njima i mene. Ja sam prišla i bila sam jedno vreme i potpredsednik IO NRS. Ostatak priče se zna: ubrzo je nastupilo klasično urušavanje stranke tako što je pozicija, smatrajući da treba skloniti Guberinu, pristupila klasičnom razbijanju glasačkog tela stranke tako što je naprečac formirano nekoliko stranaka sa pridevom radikalan i tako smo dobili Srpsku radikalnu stranku, Radikalnu stranku Nikola Pašić itd., i, naravno, razbili glasačko telo. Isto je učinjeno i sa Demokratskom strankom. Kraj je poznat. Svako ko je iole mogao nešto da učini bio je sprečen jer se politikom u to vreme moglo baviti samo striktno kanalisano, bez velikog talasanja i iznenađenja. Koliko je sve to bilo bezuspešno, opet, govori i situaicja u kojoj smo danas.
Ja sam sa svoje strane moj doprinos i politički angažman opredelila i uskladila sa nacionalnim interesom Srba i tu niko nije mogao da kaže „ne“ ili pak da zabranjuje tekstove, naprotiv. Mene nije interesovalo kako se ko u SPS, JUL ili kod radikala obračunava jer ni ja nisam bila u tim stankama i, verujte mi, imala sam prohodnost svuda. Štaviše, glas iz jedne eminentne beogradske advokatske kancelarije, patriotski nastrojene, ispravne, bez skanadala, itekako je bio važan u to vreme, a i danas. Mi smo u to vreme razbijali predrasude svojim analizama i dopisima. Bilo ko da želi da razvija svoje spoznajne sposobnosti i da podiže nivo svesti zapitao se sigurno o čemu se tu radi i verujem ako se udubio i proverio, pažljivije je razmišljao o svemu ostalom sa čime se susretao.

S obzirom na to da se knjiga „Srpska drama“ bavi jednim periodom koji obuhvata raspad SFRJ, pa odvajanje Crne Gore i Kosova, ratne i posleratne užase u celom, kako se to sad naziva, regionu – kako vi vidite taj region. Šta mislite da će se u skorije vreme desiti sa malim državama bivše Jugoslavije i gde vidite Srbiju za koju godinu?

— Ma kako sada bila mala, Srbija pre svega mora mnogo i brzo da uči od svojih neprijatelja, prijatelja, dobronamernih i zlonamernih. Mora pre svega da nauči kako opstaju male države, a primera ima mnogo počev od Lihtenštajna, Monaka, San Marina, pa do samog Vatikana, male ali moćne države. Moraćemo da izmenimo način obrazovanja i da se prilagodimo novim tendencijama i novim naukama i obrazujemo generacije koje će se fleksibilnije odnositi prema susedima, regionu i svetu, ali koje će znati mudro da čuvaju preostale granice srpske zemlje. Njima smo mi dužni da damo sve nedorečene odgovore, počev od toga šta se zaista desilo u toku Kosovske bitke, da li je Vuk Branković bio izdajica ili mudar čovek, šta se krije iza savezničkog bombardovanja Beograda 1944. godine, dati im istinu o 27. martu i Solunskom frontu. Srbija mora odmah da dovede nove neokaljane ljude u politiku, da izbaci stare klišee i profile ličnosti jer očigledno nas je to upropastilo. Da uvede ljude koji znaju da razmišljaju, ljude koji za sobom imaju respektabilnu biografiju i koji će sa mirom u srcu braniti interese svoje zemlje i koji neće istu pljačkati do bankrota. Srbija mora da upristoji sve organe vlasti, sekularne i verske, mislim na SPC, iz koje mora da iskoreni sve devijacije i perverzije koje pune kako ozbiljnu tako i žutu štampu zemlje, bolje reći, mora da vrati crkvi dostojanstvo koje je uvek imala. Tek kada se polako, kroz vreme, kao narod upristojimo, počnemo da poštujemo jedni druge i vratimo se sebi i uspostavimo ravnotežu vertikale koju u sebi nosimo i onoga što jesmo, kada nađemo zadovoljstvo u onom što imamo sa realnim težnjama ka nečem višem, tada ćemo moći da sačuvamo sebe, druge i granice svoje zemlje.
Ceo ovaj region moraće ponovo da sedne za isti sto i razgovara o pitanjima ekonomije, trgovine i slično, a Srbija takođe mora da sedne za isti sto i razgovara i pregovara sa svima.

Šta vas je kao advokata motivisalo da pokušate da se bavite pitanjima kao „rešenje kosovskog problema“, zatim prodora nemačke politike na Balkan i uopšte analitikom koja se tiče prava ali ne i vašeg posla, advokature?

— Smatram da advokatura kao kaman temeljac svakog društva mora da ponese teret odgovornosti za srpske nacionalne interese kao najobrazovaniji u tom smislu društveni profil koji kompetentno može da podnese i odgovori drugim uticajima sa bilo koje strane dolazili. Napominjem da danas u svetu ima 60 predsednika država koji su advokati.
Tako sam i ja, s obzirom da sam iskoristila i svoj prirodni dar za pisanje, a ranije sam kao student zarađivala džeparac pišući, u raznim našim i stranim novinama imala svoje kolumne u kojima sam pratila određene teme i koje su imale odjek u patriotski orijentisanoj populaciji zemlje. Rukovodila sam se samo idejom zaštite srpskog nacionalnog interesa, koju smatram nadstranačkim porivom i težnjama, te su, srećom, skoro sve moje kolumne izlazile i niko ih nije zabranjivao, ni pozicija ni opozicija, jer je nacionalni interes stvar od sveobuhvatnog interesa i jednih i drugih.
Žao mi je što sam veoma često bila u pravu i što u zemlji nije bilo sluha da se neke stvari urade, da se pročitaju i čuju i drugačije ideje. Da je bilo tako, ubeđena sam da bismo sada drugačije razgovarali na Kosmetu i u ostalim delovima nekada velike i moćne SFRJ.
Samo da napomenem: šta mi možemo da očekujemo sada na Kosmetu od naroda koji je imao priliku da nas potpuno upoznaju kroz našu literaturu i jezik, jer je sve to bio dao obaveznog obrazovanja u osnovnim i srednjim školama na KIM, a da mi njih uopšte i uprkos decenija suživota nismo upoznali? Bolje reći, Srbi nisu morali ni da uče albanski jezik a ni albansku književnost, dok su Albanci morali da uče i srpski jezik i srpsku književnost! Ko je tu grešio ako je grešio ili ako nije zašto je tako rađeno? Smatram da za Kosmet još uvek nije kasno, a u prilog nam idu sve konvencije koje smo u vezi s tim kao zemlja potpisivali što sa UN, SAD i sa samim predstavnicima sa KIM, nabrojaću samo neke odluka Badinterove komisije, kada je konstatujući da je SFRJ prestala da postoji, proglasila avnojevske granice svih federalnih republika konačnim, završni akt iz Helsinkija 1975. Godine garantovao je nepromenjivost granica svih članica, sve četiti rezolucije SB UN u vezi sa događajima na KIM a posebno Rezolucija 1244, s tim da je svaka garantovala suverenosz i teritorijalni integritet SRJ, tojest Srbije itd. Na kraju, čemu žurba, pa postoje i takozvani zamrznuti pregovori koji se mogu voditi decenijama. Kad se to teritorija tek tako prepuštala drugima?

Predgovor za dopunjeno izdanje „Srpske drame“ pisao je vaš kolega Goran Petronijević, poznat po prilično jasnim stavovima kada su u pitanju Haški sud i međunarodno pravo, i politički ste, čini se, istomišljenici. On pominje zaborav kao sredstvo kojem pribegavaju i gospodari i vazali, a za vašu knjigu piše kako je to jedno insistiranje na buđenju iz anestezije. Da li verujete da još nije kasno za to buđenje?

— Naravno da smo u mnogo čemu istomišljenici i da se cenimo. Recenzije pišu prijatelji, a ne neprijatelji. Veoma lično cenim sve što kolega Petronijević radi na širem nacionalnom planu, pored advokature.
Za buđenje iz anestezije nije kasno dok god nas ima i dokle god postoji šansa da opstanemo, pa makar to bilo i ispod jedne šljive, kako je proricao Tarabić. Ja spadam u one ljude koji nisu gubitnici i koji se do kraja bore za svoje bilo ideje ili ideale, dokle god postoji realna šansa makar i za promil pobede. Život me je tome naučio. Dosta je bilo „srpske drame“, kroz vekove nas zbog ovakog „promajnog“ geopolitičkog položaja prati zla kob i usud kome ne znamo da pobegnemo. Smatram da postoje izlazi i za tako žestoke drame kao što je srpska. Izlaz je u istini i spoznaji istine o svim spornim pitanjima istorije, politike, bolje reći skoro svih sfera života. Srbi su dugo i predugo živeli u „zakašnjenju“, u „podzemlju“, kakvo je simbolično prikazao Kusturica u filmu „Underground“. Dugo smo živelu kroz razne paralelizme: partizani/četnici, obrenovićevci/karađorđevićevci, razne opcije, iste ideje i slično. Na kraju takvog puta uvideli smo da nam nije bolje nego gore. Interesantno je to da kroz decenije mi nikako da se otresemo istog pogubnog šablona. Računam na generaije koje dolaze, na one koji neće pamtiti ni Koštunicu ni Đinđića, a o prethodnicima i da ne govorim, i koji će se hrabro suočiit sa istinom i kojima neće trebati paralelizmi i dvostruki aršini.

Knjiga „Srpska drama“ do sada je gostovala u Novom Sadu, Vrbasu i Beogradu. Kakvi su vam utisci? Kakva publika? Šta su najčešća pitanja, i šta možete da zaključite nakon tih promocija – šta je ono što vašu publiku najviše zanima, muči ili zbunjuje u celoj ovoj situaciji koja je za Srbiju strašna?

— Prijatno sam iznenađena da je publika sve mlađa i sve zainteresovanija za zbivanja u zemlji. Moram da priznam da se nisam mnogo trudila da u Beogradu pozivam sve prijatelje i poznanike, dok je u Novom Sadu i Vrbasu to bila stvar organizacije kulturnih centara i organizacija čiji smo bili gosti. Odatle i razlika u publici. No svi zajedno su pokazali veliku zabrinutost za stanje u zemlji i želju da se to stanje reši. Recimo u Veterniku, ostali smo do kasno u noć jer je bilo mnogo pitanja. Krucijalno pitanje je bilo ne da li će nam biti bolje u materijalnom smislu kao društvu, već da li će „lopovi koji su nas opljačkali biti kažnjeni i kada…“, kako vidim ulogu inteligencije u događajima u zemlji, znači ima u ovom narodu još snage i žilavosti, pa čak i neke smirenosti. Navikli su se na situaciju te je sada prihvataju sa mirom i bez panike, a u tome i jeste poenta preživljavanja.

Vi ste se, kao advokat, prihvatali poslova u koje bi malo vaših kolega smelo da se upusti. Mnogi to povezuju sa odbranom po političkom stavu, mnogi sa profesionalnim izazovom, ali u svakom slučaju jeste nesvakidašnje da se advokat, pa još žena, hvata u koštac s predmetima koji nisu ni malo naivni. Šta je za vas do sad bila najskuplja cena te hrabrosti? I šta najveća satisfakcija?

— Uvek sam sve što sam radila radila iz uverenja. Tako i moje predmete radim iz uverenja. Pošto sam pre svega krivičar, i to je prva grana prava i advokature sa kojom sam se susretala od detinjstva jer sam odrasla u kancelariji vrsnog krivičara Veljka Guberine, moram da priznam da nastojim da i tu prihvatam intrigantne stvari i stvari iz ubeđenja. Ono u šta klijent ne može da me ubedi ne prihvatam bez obzira na novac. Ako ja kao branilac, njegov advokat, nisam ubeđena u postavku predmeta, tužilac tek neće da veruje, a to dalje znači da sam klijent nije ni prema meni kao svom braniocu iskren. Takve predmete ne prihvatam jer u delikatnim i osetljivim predmetima krivice poverenje i iskrenost između advokata i njegovog branjenika mora da postoji.

Stali ste u odbranu prevarenih studenata nepriznate Akademije za bezbednost Orhana Dragaša, branili novinara Maksića, koji je s puta iz Venecuele u koferu doneo 3,5 kg kokaina, i uspeli da ubedite sud da preinači presudu te da čoveka puste da se brani sa slobode – uvereni da mu je ta roba nameštena; u timu Veljka Guberine bavili ste se slučajevima Erdemovića i Kremenovića u Hagu. Zastupali Mlađu Radića i branili Milana Kovačevića u Hagu i preuzimali mnoge druge osetljive predmete – šta je presudno za vas da preuzmete neki slučaj, bilo da ste branilac ili istražitelj za srpsku stranu u Hagu?

— Kao što sam rekla bitno mi je lično uverenje bilo da se radi o nevinosti klijenta ili pak o mojoj ličnoj sposobnosti i mogućnosti da predmet uspešno uradim.
Po pitanju studenata Akademije za diplomatiju i bezbednost smatram da su oni s pravom bili ogorčeni na bivšeg vlasnika Akademije, koji im je kod upisa obećavao da će imati studijska putovanja po inostranstvu i da je Akademija priznata od Velike Britanije i sl., na šta je ambasada Velike Britanije javno dala demanti ovakvih izjava, te što su za predavača kriznog menadžmenta imali komandanta 13. muslimanske divizije, koji se time još hvalisao po raznim medijima u BiH ali i Srbiji, te organizovanje raznih vrlo bizarnih skupova na kojima su se pojavljivali razni biznismeni i studentkinje itd., itd. Naravno da su studenti bili nezadovoljni a krivične prijave su odavno podnete, ali se po njima još uvek nije postupalo. Krivičnom gonjenju Orhana Dragaša pridružio se i Srbijagas iz Novog Sada, odnosno Dušan Bajatović, zvog malverzacija sa veštačkim đubrivom, gde je materijalna šteta veoma velika. Dakle, ovde i dalje čekaju i studenti i Srbijagas, a za to vreme Orhan Dragaš u ime raznih grupacija i stranaka daje izjave po medijima i ne haje mnogo za krivične prijave, studente i ostale.
Sve me to sa Orhanom Dragašom podseća na film sa Di Kapriom „Uhvati me ako možeš“, a radi se o istinitom događaju i momku koji je izuzetno inteligentno zarađivao novac tako što je maestralno mogao da „odradi“ bilo koju profesiju, pa je bio i pilot i lekar i policajac itd. I na kraju je, kada je konačno uhvaćen, počeo da radi za FBI kao stručnjak za otkrivanje falsifikovnaih čekova.
Kod nas, sve to govori u kakvoj je krizi pravosuđe.

Šta je sa tom Akademijom za diplomatiju i bezbednost danas?

— Akademiju za diplomatiju i bezbednost kupio je bivši julovac Nenad Đorđević. Što se tiče Đorđevića, koliko znam, u mom predmetu nema krivičnih prijava protiv njega direktno, što ne isključuje mogućnost da su ga prijavljivali sami studenti ili preko drugih advokata. Koliko je Đorđević kontroverzan i koliko su mu daleko za petama poverioci interesovaće me tek ako mi potpiše punomoćje i postane moj klijent, u protivnom nemam nikakav interes da se njime bavim ili da ga kometarišem. Jednostavno, smatram da Đorđević može pre da bude interesantan UBPOK-u, Inspekciji rada, policiji itd. nego meni.
Generalno govoreći, interesantno je da su mnogi srpski biznismeni obrazovanje shvatili ili kao paravan za svoje druge poslove a ne kao obrazovnu industriju koja je veoma isplativa ako joj se pristupi ozbiljno i savesno. Kod nas fakultete i univerzitete kupuju i preprodaju ljudi koji imaju novca, a ne sklonosti i intelektualnog naboja da se time bave. Mislim da bi tu zakonodavac morao da donese propise ko može da se bavi obrazovanjem u smislu profila ličnosti i njenog ličnog obrazovanja i da se bukvalno spreče pojedinci koji sa srednjom školom i punim novčanikom pitaju „pošto univerzitet“.

Da li i kada možemo da očekujemo neku novu knjigu i kojom će se temom baviti?

— Da, upravo radim na knjizi koja će se zvati „Verske zajednice u Srbiji i terorizam“, a takođe pripremam i romansiranu knjigu zbivanja u poslednjih četvrt veka na ovom prostoru, koja će za mnoge biti iznenađenje.