Knjiga Slavice Grahovac 'Srpska drama' - Epilog
Posle svega što nam se desilo na prostoru bivše SFRJ, SRJ, RS i CG i na kraju samo RS sa tendencijom daljeg raspada, jer kako vidim ostadosmo i bez Kosmeta, Vojvodine, a već preti i otcepljenje Sandžaka, jer Zukorlić ne odustaje od svoje ideje bošnjaštva, u ustima nas savremenika ovih zbivanja, koji smo bili dovoljno odrasli da možemo da shvatimo situaciju, ostaje gorak ukus IZDAJE!
Tim više što nam se silom nameće drugačiji način života, modifikovana hrana, gej parada iliti „parada ponosa“ a uz to nas ubeđuju da moramo da prihvatimo evropske integracije i da moramo da želimo da idemo u Evropu, a batinom se želja ne postiže.
Srbija je zemlja na umoru u kojoj ništa više ne funkcioniše, nezadovoljstvo je na svakom koraku, a mi sedimo na buretu baruta okruženi siromaštvom, glađu, beznađem, kolapsom ekonomije i spoljne politike, padom standarda, propašću sna o Evropi i našoj sreći sa njima, propašću sna o međunarodnoj pravdi. Izmoreni smo besomučnim evropskim bičevanjem, bez obzira na to da li se radi o podršci gej paradi ili pucanju na Srbe na Kosmetu!
Jed i jad je toliki da nas je ministar Dačić, zabranivši gej paradu, privremeno sačuvao od haosa, srče, nasilja i žrtava, jer razlozi zbog kojih je zabranjena gej parada ili bilo koji drugi oblik okupljanja ili javnog skupa je na mestu jer bi, u ovom slučaju, gej populacija bila samo žrtveno jagnje opštenarodnog nezadovoljstva.
Dačićeva politička anatomija
Ako ima šta pozitivno u ovom trenutku ili neki tračak nade, to je sam ekspoze ministra Dačića kojim je obrazložio zašto zabranjuje gej paradu, koji se pretvorio u čas političke anatomije bez anestezije. Ministar je podvukao da bi gej paradu iskoristili huligani, ekstremističke i terorističke organizacije, siromašni, gladni i ojađeni ljudi bez posla i nade, pljačkali bi radnje, palili zgrade i institucije sistema, Skupštinu, zgradu Vlade, Televiziju i slično. Ojađeni zbog Kosmeta krenuli bi na strane ambasade i predstavništva. Situacija je vrlo vruća s obzirom na nacionalne tenzije u Temerinu na relaciji Mađari-Srbi i situaciju u Sandžaku. Video je ministar da je u Srbiji dogorelo da je svima, a i njemu sigurno, dosta Jadranke Kosor, Haga, Velikog Brata, poskupljenja, razularenih navijača, gladnih studenata, kriminalnih grupa i stranaka koje u haosu vide svoju šansu na beogradskim ulicama, kao i to da je gej parada ili bilo koji javni skup mogao i može da bude povod za rušenje vlade, uvođenje vanrednog stanja i krah Srbije.
MUK
Na žalost, previše je bilo izneverenih očekivanja i ljudi su postali inertni. Više nema mešanja u nešto što bi mogli da definišemo kao ’bitno i važno’. Doskora su pobune označavale neku vrstu nagomilane negativne energije koja u datom trenutku eksplodira. Sada su pobune stvar režije jedne velike globalne nameštaljke. Primera radi, imamo slučaj da se u Libiji, jedna strana koja je pobedila uz pomoć inostranstva, i dalje naziva POBUNJENICIMA.
Naši političari, radi svoje ušuškanosti ili prevelike želje da ostanu na vlasti, svi odreda pripadaju kategoriji ljudi koji samo odlažu probleme. Guraju ih pod tepih i ne rešavaju u začetku, još dok se sve može rešavati primenom umerenih metoda, a kad gangrena uzme maha bude se i vlastodršci. Zbog takvog odlaganja zapali smo u mrtvi ugao iz kojeg se ne vidi rešenje problema, posebno se ne raspoznaje razrešenje kosovske drame, a od evropskog puta smo u debeloj magli.
Decenijama smo puštali da na Kosmetu narasta problem, da se tamo životna pitanja i Srba i Albanaca godinama ne rešavaju zarad jeftine patriotske retorike koja je samo produbljivala jaz između jednih i drugih i usmerila ih u njihovu besperspektivnost.
Na žalost, činjenica je da najmoćnije sile sveta u ovom momentu pomažu nezavisnost Kosmeta i da nas pritiskaju evropskim rokovima i uslovima. U ovakvoj situaciji realnost mora da se prihvati: mi smo KOSOVO IZGUBILI! Koliko je to pravedno i dobro po nas ili ne, sve su to pitanja drugog reda i ovakvo stanje će trajati sve dotle dok velike sile ne odluče drugačije, budući da su sve granice u Evropi nacrtane na osnovu dogovora velikih sila. Tek kada to shvatimo moći ćemo da nađemo način da srpski živalj preostao na Kosmetu bolje živi.
Vrlo brzo ćemo se susresti sa bolnom istinom da će nam Kosovo ostati samo u pesmama i sećanjima i da ćemo možda, ako bude nacionalnog sluha, kao Jevreji, u prigodnim situacijama, svečanostima i praznicima, ponavljati ’A, sledeće godine na Kosovu’!
Što se EU tiče i tolike želje da se pristupi EU po cenu svega, čini mi se da se na nju isključivo gleda samo kao na kasicu prasicu iz koje mora da se izvuče što više novca od koga ćemo svi lepo živeti. Ne govori se i ne raspravlja se o tome šta znači Evropa sa gledišta sistema, standarda, principa. Posle posete Angele Merkel vlast je razmišljala samo koliko novca ćemo izgubiti ako ne dobijemo status kandidata, a niko nije govorio o tome da će se izgubiti godine ako se ne upristojimo kao društvo. Niko, ne razmišlja o tome da je Evropa niz standarda koje moramo da implementiramo u svoj život, u svoju zemlju i da cilj nije servilnost i dobijanje priznanja za istu. Na žalost, ovako se stekao nepopravljiv utisak, zahvaljujući neodgovornoj vlasti koja se na položaju ne snalazi dobro a uporno, balkanski dosledno, ne želi da siđe sa iste, da nas kao malu decu stalno treba nadzirati da ne bismo nešto pogrešno uradili.
VLAST ZNAČI NOVAC
Kako Srbija može da bude demokratska zemlja kad ni jedna stranka u njoj nije demokratska i niko u zemlji ne razmišlja po tim principima? Sve su to autokratske partije jedne ličnosti te je vrlo teško očekivati da takve nedemokrate uvode demokratiju u zemlju koja jedva preživljava.
U čemu je problem?
Problem je u tome što smo svojevremeno imali jednopartijski, a sada višepartijski sistem ali u suštini je to i dalje samo partijska zemlja, a sve novokreirane stranke su isturene ćelije samo jedne, sada transformisane, partije čiji idejni tvorac devedesetih, na zahtev tadašnjeg predsednika Miloševića, bio šef DB-a Jovica Stanišić.
Doduše, kako uvoditi demokratiju, čak i u onoj meri u kojoj ona realno može da postoji, kada delujemo po principu Pašićevog slogana ’Može da bidne, al’ ne mora da znači...’ koji za iole ozbiljno društvo ne bi smeo da bude u opticaju jer u najmanju ruku predstavlja ’tezu antiteze’ i ’antitezu teze’, bolje reći na zna se šta je pisac hteo da kaže, pa nam je stoga i posle Pašića ostala zbunjena i nedefinisana vlast a i ’raja’ koja sluđena ne zna da razlikuje istinu od laži i obrnuto.
To u politici.
No, dvosmislice i zagonetke su definitivno uticale i na privatni život te više od 60 posto Srba ne zna da li je ’u šemi’ sa nekim ili nije jer kod Srba postoji ’inat’ (reč koja se ne može prevesti ni na jedan jezik izuzev opisno, pa kako ko tumači), ’snaći ću se’ i sve to bez obaveza i sa samoubilačkom primesom pa se onda pitamo i organizujemo okrugle stolove na temu kako povećati natalitet i ojačati porodicu te svaljuju krivicu samo na materijalni faktor koji jeste bitan ali zaboravljamo da su moralne, etičke vrednosti takođe važne, a ne paradigma ’zezačko-lucprdasto-
Tako se ne ide, ne u Evropu nego nigde, već pravo kod psihijatra, da se bolesniku prvo objasni sistem vrednosti i etički pojmovnik sa svim podrobnim objašnjenima i proverom naučenog sve dok god mu ta vrsta saznanja ne postane deo ličnosti i genetskog koda. Posle ovako katastrofalne pogubne politike i razaranja zemlje koja još uvek nema definisane granice, a kako vidim, sve vodi ka Srbiji iz doba Berlinskog kongresa ili „beogradskom pašaluku“, moram da konstatujem da u Srbiji vlast znači novac. Političari, odrasli na ovom prostoru i u sistemu države koja je vekovima svojim podanicima bila više maćeha nego majka, poučeni decenijskim lošim iskustvima, čim dođu na vlast nastoje da obezbede barem nekoliko generacija unapred, jer ko zna kad će im se ista prilika ponovo pružiti, a život nema reprizu. Glad za novcem je neutoljiva i zato svako može sa svakim. Ovde više nema ni ideologije ni političkih ideja, a niti suštinskih razlika između partija. Sve je marketinška magla za bogaćenje. Da smo dodirnuli dno govori i činjenica da više nema studentskih protesta iz devedesetih, nema studenata koji su decenijama bili pokretači velikih procesa, a nema ni univerzitetskih profesora da budu korektiv političkim procesima, nema javnog dijaloga o ključnim temama. Funkcija univerziteta, akademija, visokoobrazovnih škola jeste stvaranje odgovornog visokoobrazovanog kadra koji bi se u ovakvoj i sličnim situacijama ozbiljno i odgovorno pozabavio svim društvenim procesima i previranjima, jer je u svim normalnim sistemima, funkcija univerziteta uz obrazovanje i istraživački rad i kontrolni mehanizam države na svim nivoima. Što se mladih tiče, postali su manje idealisti i entuzijasti, postali su PRAGMATIČNI. Kroz odrastanje, pratili su razvoj situacije u zemlji, shvatili je i diploma koju treba da dobiju tu je da bi sa njom otišli direktno u svet. Mladi nemaju vremena za gubljenje i sređivanje ovog društva jer ne vide svrhu i takva uzaludna borba za opšti javni interes ih ne zanima. To je iskoristio vlasnik privatnog univerziteta Megatrend, Mića Jovanović, i na svim svojim banerima po gradu postavio upečatljivu reklamu za svoj univerzitet u smislu ’mi smo referentan univerzitet sa čijom diplomom odmah pališ u svet’! Vrlo patriotski potez, zar ne!? Zašto očekivati od mladih da ostanu u državi bez definisanih granica, državi koja više nema institucije, sudstvo je u krizi i ne zna se da li su sudije reizabrane ili ne, vlada je ekspozitura stranačkih interesa, ne znamo decidno ni da li imamo stranački ili predsednički sistem! Takođe, sa kojim pravom mi iz Beograda i ostatka Srbije tražimo od Srba na Kosmetu da ostanu tamo i brane srpske interese kad smo realno Kosmet izgubili, a sami Srbi sa Kosmeta uveliko zahtevaju od vlasti da smeni i Borka Stefanovića i Trajkovićeva i Ivanovića i ostale, s obzirom da oni na terenu sigurno bolje vide od nas iz Beograda koji mahom situaciju, ako uopšte i pratimo, to radimo preko sredstava javnog informisanja, novina i TV dok je za mnoge Kosmet odavno otišao u zaborav i gleda se samo i isključivo lični interes i spasenje. Paradigma Kosmeta morala je da se rešava odmah posle II svetskog rata kao i sam pristup celoj teritoriji, pre svega počev od uvođenja albanskog jezika i književnosti u svim školama na Kosmetu kako za Albance tako i za Srbe, jer ako se želi upoznati bilo prijatelj ili neprijatelj kreće se prvo od njegovog jezika pa nadalje! Ovako napravili smo neprijatelje od dela naroda koji nas dobro poznaje, a mi njih skoro uopšte ne poznajemo! Ipak, izlaza ima. Srpski narod nikada ne bi dozvolio da njegovom sudbinom upravljaju države koje nemaju ni tri veka državnosti, kao što upravljaju mnogim evropskim zemljama sa vekovnim tradicijama u koje spada i Srbija. Ono što će morati da se menja jeste pristup problemu i suočavanje sa gubitkom teritorije, svođenje na razine male zemlje tipa Monaka, Lihtenštajna ili San Marina kako bismo polako kroz vreme izgradili ponovo sve ono što smo izgubili pogrešnom politikom i pogrešnim odabirom ljudi koji nas vode. U slučaju da savest naših vodećih ljudi proradi, najbolje bi bilo da svi listom u slučaju ucena od strane svetske zajednice, odmah daju ostavke i time sa sebe skinu odgovornost za dalja zbivanja u zemlji i da tako postupa svaka srpska vlada sve dok god uzurpatorima ne postane jasno da srpska zemlja nije za potkusurivanje i da u Srbiji nema prodanih duša kada je srpski nacionalni interes u pitanju. Za takva dela potrebni su novi ljudi, neokaljani, čisti, smireni, i ipak, ipak, pomalo konzervativni. Takvi postoje. Dolaze. U protivnom, neka im najbolji primer bude smaknuće Đinđića, smrt Miloševića u haškom kazamatu, progon i ubistvo Gadafija...! „VIKILIKS“ I NJEGOV ZNAČAJ ZA SVET „VIKILIKS“ I KRAJ JEDNE EPOHE Šta zapravo znači pojava „Vikiliksa“ krajem 2010. i početkom ove godine, 2011? Uvod u raspad mnogih sistema pa i našeg. Naizgled tajne koje otkriva su vitalne za funkcionisanje svake pojedinačne države i međunarodnih odnosa, njihovo iznošenje je nedvosmisleno štetno za one čije tajne iznosi. Šta stoji iza toga? S obzirom da se neposredno posle afere Vikiliks desila ’Severna Afrika’, to jest požar koji je definitivno i konačno spržio celu Severnu Afriku, definitivno promenio sve režime i definitivno svrgnuo sve dosadašnje predsednike i koji preti da se prenese u Aziju, postaje jasno da je ceo dosije namenski rađen kako bi skrenuo pažnju obaveštajnih krugova sa onoga što je aktuelno kako bi se to isto što bolje pripremilo i kao što vidimo, odradilo. Londonski „Gardijan“ sinhronizovano sa još četiri svetska glasila objavio je do sada preko trista od 250 hiljada poverljivih američkih diplomatskih zabeleški, do kojih je došla poznata istraživačka grupa entuzijasta „Vikiliks“. Ovaj, treći talas, posle nedavnog objavljivanja iračkog i avganistanskog dosijea tajnih spisa, označava najveću provalu poverljivih materijala u istoriji sveta i, svakako, Amerike. Provala je ujedno, već po onome što je stiglo u javnost i što se čuje iz izvora u „Gardijanu“, teško kompromitovanje američkih metoda politike i diplomatije. Šta bi danas rekli „očevi američke nacije“, odnosno, osnivači američke države Džordž Vašington, Tomas Džeferson, Teodor Ruzvelt i Abraham Linkoln, čiji se likovi uklesani u steni nalaze na brdu Maunt Rašmor? Velike ideje o pravima čoveka, slobodi, jednakosti, pravu na sreću, demokratiji i liberalizmu, na kojima su oni stvorili Sjedinjene Američke Države, izvrgnute su najvećem ruglu od strane samih državnih institucija SAD. Niko i nikada nije mogao zamisliti da bi neka neprijateljska država i ideologija mogla zadati takav razoran udarac temeljnim idejama na kojima su nastale SAD, kao što je to uradila sama Amerika. Šireći po celom svetu svoje ideje, Amerika je tom istom svetu otkrila da je ona sama srozala svoje velike ideje i bacila ih u blato. Istina koju bi očevi američke nacije odmah videli kada bi danas pročitali samo jednu stranicu novina, da je ubijena sama ideja američke države, a kada je ideja mrtva, onda je sve drugo samo tehničko pitanje sa nesagledivim posledicama. Već se čuju glasovi kako je ovo ubijanje same ideje Amerike zapravo nameštena igra i da iza svega stoji CIA i američki tajni centri moći. Glavna poruka je da će ubuduće biti strože mere čuvanja tajni i da je „Vikiliks“ prekršio niz pravila, time što je razotkrio pravo unutrašnje ustrojstvo američke države. Dakle, nije problem za američku administraciju to što prisluškuje i prati Generalnog sekretara UN, već je problem što je obelodanjivanjem toga prekršeno neko pravilo. Ako obrnemo stvari, pravilo je planski prekršeno. Nema sumnje ovo reagovanje je pouzdan znak da je liberalna Amerika srušena i da je stvorena nova čudovišna država ni nalik onoj za koju su se borili. Rezultat ovoga će da bude to da će sve države polako početi da razmišljaju kako da svoje interese i svoju bezbednost dugoročno usmere u nekom stabilnijem pravcu, i da se nekako sklone od SAD kao razbesnelog svetskog žandarma. Na žalost, Srbija sluđena raznim zbivanjima i decenijskim ratovanjima, prisiljena da se odrekne svih republika i legalizuje separatističke pokrete, kao u romanima Dostojevskog vezuje se bolesno za svoga mučitelja i još uz sve to teži da uđe u NATO??? Poznato je da se Vavilonska kula srušila zato što je njenim graditeljima bila pobrkana komunikacija i jezik kojim su se sporazumevali. Ima neke simbolike ili više sile u tome što novi svetski internet jezik i moderna komunikacija urušavaju sada projekat američke Vavilonske kule i novog svetskog poretka. Ko je Džulijan Asanž Džulijan Asanž je rođen u Taunsvilu, u Australiji, juna 1971, od roditelja koji su se bavili pozorištem i često putovali. Asanžova majka je vodila lutkarsko pozorište. Kao tinejdžer stekao je reputaciju veštog programera, pa je 1995. uhapšen i proglašen krivim zbog hakerskih napada. Platio je kaznu, ali je ostao na uslovnoj slobodi. U svojim kasnim dvadesetim počeo je da studira matematiku i fiziku na Univerzitetu u Melburnu. Asanž nema stalnu adresu i često je viđen kako sa ruksakom na leđima putuje iz grada u grad od Islanda do Kenije, gde odseda kod prijatelja. Oni koji sa njim sarađuju opisuju ga kao izrazito intelektualnog, odlučnog, upornog i, s vremena na vreme, paranoičnog. Poznat je po tome što je veoma tajanstven. Postoje podaci da nosi nekoliko mobilnih telefona, a veruje i da ga neko uhodi. Asanž je pokrenuo „Vikiliks“ 2006, kreirajući na Internetu mesto za čuvanje poverljivih informacija koje bi moglo da bude od koristi za sve one koji bi želeli da ostave insajderske podatke. Sajt ima pet stalno zaposlenih, desetine aktivnih volontera i 800 dobrovoljaca koji rade skraćeno radno vreme. Asanž tvrdi da dobija stotine dokumenata i da nema dovoljno radne snage koja bi mogla sve da ih pregleda. On je veliki poklonik specijalnih mreža kao što su „Fejsbuk“ i „Tviter“ i poznat je po nekoliko britkih komentara koje je ostavio na njima. Strane „Vikiliksa“ imaju između 300.000 i 400.000 sledbenika. U međuvremenu, Asanž je bio u britanskom pritvoru na osnovu poternice koju je za njim izdala Švedska ali ne zbog aktivnosti organizacije „Vikiliks“, čiji je osnivač i šef, već zbog, kako se na prvi pogled čini, prilično kontroverznih optužbi dve žene zbog seksualnog napastvovanja u Švedskoj. Švedska i SAD imaju ugovor o međusobnim izručenjima, ali pre nego što odavde krene takav zahtev, protiv Asanža mora da se podigne optužnica. Ona bi morala da bude veoma detaljno pravno zasnovana, jer taj ugovor ne pokriva krivična dela koja su „po prirodi politička ili vojna“. Prva reakcija je da Asanž može da bude gonjen na osnovu Zakona o špijunaži iz 1917, po kome je nezakonito „neovlašćeno posedovanje i širenje informacija koje se odnose na nacionalnu bezbednost“. Međutim, Asanž, pravno gledano, nije ni u posedu nečega što je kao „vlasništvo“ američke države „ukradeno“. „Vikiliks“ je, naime, dobio samo digitalne kopije digitalnih diplomatskih depeša čiji su „originali“ još u Stejt departmentu i ništa fizički ne nedostaje u njegovim fiokama i arhivskim ormarima. Drugi osnov za optužnicu bi moglo da bude krađa „intelektualne svojine“. Zakoni koji pokrivaju tu oblast, međutim, kriminalizuju neovlašćeno reprodukovanje nekih vrsta komercijalnih informacija, poput poslovnih tajni, muzike, filmova i softvera i sličnih komercijalnih proizvoda dok se diplomatske depeše, naravno, ne pominju, niti mogu da budu zaštićene autorskim pravom. Koliko je vešto Asanž odradio posao govori i činjenica da je on samo „primalac“: krađu, odnosno kopiranje dokumenta obavio je jedan američki vojnik. Šef „Vikiliksa“ je bio dovoljno mudar, ili je imao dobrog pravnog savetnika, pa je pre objavljivanja tajnih depeša uputio formalni zahtev američkoj vladi, to jest Stejt departmentu (preko američkog ambasadora u Londonu), tražeći mišljenje o objavljivanju dokumenta i sugestije za njihovo redigovanje. Stejt department ga je takođe formalno odbio. Asanž je posle toga napisao još jedno pismo Stejt departmentu i sve što je naumio pustio u etar. U eventualnom suđenju to bi bili jaki aduti za njegovu odbranu. Državni tužilac bi u procesu morao da dokaže i kvalifikuje štetu nanetu američkim nacionalnim interesima. Velika senka iznad zahteva da se Asanž krivično goni je i Prvi amandman američkog Ustava koji štiti slobodu govora i izražavanja, a pri tom Džulijan Asanž tvrdi da je novinar- istraživač, a to je teško osporiti. Zašto bi ono što je on učinio bilo strožije kažnjeno ako do toga uopšte dođe od recimo, onoga što je u svojoj najnovijoj knjizi učinio poznati novinar i publicista Bob Vudvord, objavljujući tajnu procenu avganistanskog rata generala Stenlija Mekkristala, koju je on potpisao kao komandant američkih i savezničkih snaga u tom ratu. Niko ovde nije tražio da se on zbog toga krivično goni. Ostaje činjenica da, nezavisno od toga da li je Asanž u službi CIA ili ne, da se „Vikiliks“ ućutka tako da se na njegovog šefa primeni princip „Al Kapone“: čuveni gangster nije dospeo iza rešetka zbog mafijaških poslova, nego zbog neplaćanja poreza. Džulijan Asanž bi tako mogao da robija zbog seksualnih nestašluka – ali ne u američkom zatvoru. Uz ovakav profil ličnosti ostaje samo jedno pitanje: - Ko stoji finansijski iza svega toga, jer malo je verovatno da neko iz čistog idealizma i altruizma krene u ovakvu akciju koja košta veoma mnogo novca pre svega? Povodom „Vikiliksovih“ otkrića pojavila se u srpskoj javnosti odmah čitava plejada tekstova više preventivnih, da kojim slučajem preduprede i da se neka možda porazna saznanja o političarima u Srbiji unapred obesnaže, relativizuju i umanje njihov značaj i efekat na Čudo zvano „Vikiliks“, agresija protiv SAD-a, postalo je sinonim borbe protiv globalne strategije i imperijalističkih interesa. I sad, možete birati na kojoj ćete se strani naći, onih koji likuju nad nemogućnošću sajber života da sačuvaju informaciju koja je „došla glave“ nepogrešivoj američkoj diplomatiji ili se zapitati kako je moguće da iko hakuje najpoverljivije iz međunarodne prepiske, pri čemu uopšte nije bitan nediplomatski jezik već odsustvo sposobnosti da „cosa nostra“ zauvek to i ostane... Ako pretpostavimo da je informacija osnovna vrednost modernog tehnološkog društva, kako je moguće da nismo naučili da je sačuvamo i sklonimo, već je prodaja postala najveći pokretač? Nevažna je pojedinačna ili kolektivna slika likovanja nad konačnim obelodanjivanjem hegemonije, u koju su već nekako svi verovali, jednako kao i u konstantnu zaveru supersile protiv zavisnih i nezaštićenih, važno je da nijedna diplomatija, ovakva ili onakva prosto nije smela zakazati. Ne zbog „Vikiliksa“, ne zbog sajber života i modernih komunikacija koje su važne koliko i šifrovane depeše, već zbog međunarodnog poretka i njegove sudbine. Ovakva ’provala’ podataka potvrđuje da je sve moguće i da sve ’može da bude...al’ ne mora da znači...’ i to po scenariju najboljih majstora političko-špijunskih romana Ladlama i Akunjina, te znajući da su službe u stvari vladari iz senke, a političari njihovi pioni, logično je da se pretpostavi da će u bliskoj budućnosti službe nadzora s pravom postaviti pitanje odgovornosti raznih službi za promašaje globalne i pojedinačnih politika zemalja. Asanž i „Vikiliks“ to upravo dokazuju - da je informacija sve, a haker koji je vođen ličnim interesima i gomilanjem novca postao kultna figura svih pravih zagovornika teorija zavere, publikovao je najpovoljnije stvari narodu jer on jednostavno „treba da ih zna“ i ima prava jer razume kako diplomatski jezik, tako i osnovna pravila međunarodnih odnosa, uključujući naravno i norme međunarodnog prava. KOMUNIKACIJA Komunikacija između 274 ambasade SAD širom sveta i Stejt departmenta od 1966. do februara ove godine, pri čemu 15.652 dokumenta nosi oznaku tajnosti, koju će „Vikiliks“ objavljivati nekoliko meseci, pokazuju razlike javnog i skrivenog lica SAD. Otkriće koje je „Vikiliks“ podelio s nekoliko vodećih svetskih listova, „Gardijanom“, „Njujork tajmsom“, „Mondom“ i „El paisom“, posebno je neprijatno za saveznike Amerike. I nisu bitni interesi, već nesposobnost tajne komunikacije u međunarodnoj politici, koje uz dužno poštovanje svih visoko obrazovanih, ali i onih manje učenih, većina jednostavno ne bi razumela. Zato, „Vikiliks“ ne mora nužno biti dobra stvar koja nam se dogodila jer na veliko razočaranje onih lakovernih ne znači nikakvo raskrinkavanje. Sami međunarodni odnosi, ne menjaju se baš tako jednostavno. Možda je trebalo zanemariti prvobitni polet i euforiju zbog konačnog sloma američke diplomatije i naći dovoljno snage u sagledavanju šta se iza svega toga krije. Stampedo rastućeg nepoverenja i besa otvorio je brojna pitanja među kojima je najznačajnije ono o tajnama „Vikiliks“ sveta. ŠTA SE SVE PISALO I KAKVE SU DEPEŠE STIZALE? Storija o bezobzirnoj diplomatiji u Vašingtonu je već visok stepen uzbune, u Londonu takođe. Ali, sadržinu neprijatnog materijala Bela kuća i Dauning strit i ne pokušavaju da ospore nego je sva državna mašinerija krenula da ubije ili, ako ništa, kompromituje donosioca loše vesti „ Vikiliks“, uz uporedni napor da relativizuju vrednost provaljenih depeša. Najpre, reč je o krupnoj blamaži američke političko-diplomatske prakse. Cela serija objavljenih tajnih depeša je storija o bezobzirnoj diplomatiji lišenoj osnovnih skrupula i često lepog ukusa, dobrim delom i s one strane zakonskog limita. Serija do sada objavljenih i najavljenih depeša stavlja gospođu Hilari Klinton u sam centar afere. Tako čitamo da je Klintonova lično naložila njenim diplomatama u UN da, protivno međunarodnim zakonima i ugovorima, špijuniraju strane diplomate na Ist riveru uključujući britanske, francuske, ruske i kineske predstavnike u Savetu bezbednosti. Depeše „Vikiliksa“ otkrivaju nam kako je Klintonova zahtevala od njenih diplomatskih špijuna da sakupljaju DNK podatke o objektima njihove špijunaže, skeniraju biometrijske podatke (zenice oka), kreditne kartice pa čak i brojeve milja, sakupljenih na putovanjima avionima (frequent flayer). Mera personalnog špijuniranja koje je lansirala Hilari Klinton, a poznata je u langažu Stejt departmenta kao „Ekspedicija pecanja“, bio je i generalni sekretar OUN Ban Ki Mun lično. KAKO JE HILARI KLINTON „LOVILA“ BAN KI MUNA „Pecaroši“ Hilari Klinton posebno su lovili biometrijske podatke najviših saradnika Ban Ki Muna, uključujući podsekretare UN, šefove specijalizovanih agencija svetske organizacije, njihove savetnike, šefove mirovnih operacija zajedno sa vojnim komandantima operacija. U jednom nalogu Hilari Klinton stoji i zahtev da se prikupe obaveštajni podaci o „načinu i stilu“ rada Ban Ki Muna, kako donosi svoje odluke i koliki mu je uticaj na Sekretarijat UN. Londonski „Mejl“ ovaj slučaj personalne špijunaže u UN, težak zakonski prekršaj, tretira kao povod za ostavku Hilari Klinton. Očigledno je da je objavljivanje tajnih depeša iz američkih ambasada po svetu izazvalo diplomatski zemljotres, skandal masovnih proporcija od evroatlantske zone, preko Bliskog istoka i Rusije, do Kine i Koreje. No uz to je sledio i takozvani ’treći talas’. Prema onom što je već stiglo u javnost, „treći talas“ je ujedno prava globalna bomba i zbog toga što pokazuje sa koliko prezira i bagatelisanja američka administracija tretira pojedine svetske državnike i vlade nekih zemalja, uključujući i najbliže saveznike Vašingtona. Uz to Franko Fratini, italijanski ministar spoljnih poslova upoređuje provalu „Vikiliksa“ sa potresom koji je izazvao teroristički napad islamista na Njujork i Vašington 9. septembra 2001. godine. Po njemu, ovo će imati razorno dejstvo na odnose među državama. Verovatno je, pri tome, mislio i na tekst jedne depeše u kojoj je njegov premijer Silvio Berluskoni „beskoristan i jalov“ i kao takav „nesposoban za jednog lidera u modernom svetu“. Navodi kažu da predsednik Rusije Dmitrij Medvedev „igra Robina Putinovom Betmenu“ i uz to je još „bledo oklevalo“, dok je sam Putin „Alfa mužjak“, a obojica – Medvedev i Putin – vladaju „virtuelno mafijaškom državom“. Predsednik Irana Ahmedinedžad je „Hitler“, predsednik Severne Koreje Kim Jong Il je „mlitavi starkelja“ pogođen „psihičkom i fizičkom traumom“, dok je američki čovek u Avganistanu predsednik Karzai „paranoidni, ekstremni slabić“, a karakteristika mu je da „ne sluša činjenice nego pada pod uticaj onih koji mu pričaju svakojake priče o zaverama protiv njega“. POLITIČKI MIKI MAUS I DRŽAVNIK „LAKE KATEGORIJE“ Iz depeša ’trećeg talasa’ vidi se da Amerikanci, nemaju nijedne lepe reči ni za britansku kraljevsku porodicu, ali to nije najgore. Gore je to što nam „Vikiliks“ otkriva da Barak Obama smatra britanskog premijera Dejvida Kamerona političkim Mikijem Mausom, državnikom „lake kategorije“. Malo ko, međutim, veruje da će Kameron laka srca preći preko ovog Obaminog reduciranja jednog britanskog premijera na političara „lake kategorije“ i da će džentlmenski progutati Obaminu uvredu. Još gore od toga je što se Vašington odnosi sa nipodaštavanjem prema učinku savezničkih, britanskih trupa u Avganistanu, udarac koji pogađa u centralni nerv ponosa i sujete gordog Albiona. Kada je „Gardijan“ objavio ovaj neprijatan detalj, Forin ofis se odmah oglasio da saopšti, ništa više nego mehaničku frazu, kako London ima „vrlo snažne odnose sa američkom vladom i to će se tako nastaviti“. DOLAZIMO I DO KRUCIJALNE STVARI A TO JE Afera na Bliskom istoku „Treći talas“ će po opštoj oceni zapljusnuti i američke odnose sa drugim državama,PO SISTEMU ZAVADI PA VLADAJ. pogotovo sada kada mnogi lideri i vlade imaju crno na belo šta im Amerikanci misle. Berluskoni i Sarkozi (ključni „Amerikanci“ u EU) na stranu, ni Angela Merkel se nije najbolje provela budući da je naslikana kao krajnje nefleksibilna, neimaginativna i, maltene, dosadna kao politički partner. Velike neprilike izazvala je serija depeša, čije objavljivanje neće obradovati američke prijatelje i vazale na Bliskom istoku. Takav je, na primer, visoko kompromitujući zapis razgovora između jemenskog predsednika Saleha i komandanta američkih snaga na Bliskom istoku generala Pegreusa. Saleh je u problemu sa islamistima Al kaide, pa traži od generala da Amerikanci bombarduju islamističke baze na njegovoj, jemenskoj teritoriji. General, pak, ima problem da bombarduje tuđu teritoriju, ali predsednik Jemena ima rešenje i utehu: „Samo vi bombardujte, a mi ćemo reći da su to naše bombe, ne vaše“. U depeši o susretu sa generalom Petreusom kralj Saudijske Arabije Abdulah traži da Amerika bez oklevanja krene na Iran, da „odseče zmiji glavu“ pre nego što se ajatolasi dokopaju atomskog oružja. Šejik Mohamed El Zajed iz Abu Dabija je na istoj žici i uverava Amerikance da će „nas Ahmedinedžad sve uvući u krvavi rat“, pa i on traži da Amerika udari. Američki odgovor je, kako stoji u jednoj depeši, da su „sve opcije na stolu“, dakle i atomski napad na iračka atomska postrojenja, što je, kako čitamo u jednoj drugoj depeši, osokolilo „izraelske jastrebove koji su apsolutno sigurni da je napad na Iran neizbežan u bliskoj budućnosti“. Tadašnji jordanski predsednik senata Zaid Rifai je opominjao američke sagovornike da diplomatske ponude i sankcije Iranu ništa ne pomažu. Za njega se postavljalo samo jedno pitanje: bombardovati Iran ili živeti sa iranskom atomskom bombom. I premijer Katara Hamad bin Jasmin, poznat u javnosti po negovanju posebnih veza s Teheranom, tražio je „u četiri oka“ da Sjedinjene Američke Države „preduzmu drastičnu akciju“ protiv Irana, objašnjavajući svoju „dvostruku igru“ na sledeći način: „oni nas lažu, mi lažemo njih“. VAŠAR TAŠTINE SPLETKI I LAKRDIJA Princ Abu Dabija Mohamed bin Zajed, zapovednik oružanih snaga bogate državice, označio je Iran kao „egzistencijalnu opasnost“ za svoj emirat. Njegov rezon je da je jedan konvencionalni rat što pre protiv Teherana, kudikamo bolji od dugoročnih posledica Irana u posedu atomske bombe. U istoj seriji američke depeše otkrivaju da je Iran pokušao da adaptira jednu vrstu severnokorejskih raketa „kako bi ih upotrebio kao balističke projektile sposobne da dobace do prestonica zapadne Evrope“??? Postavlja se pitanje kakve će teške reperkusije u arapskom svetu imati informacije da se jemenski predsednik nalazi sa Amerikancima u zaveri bombardovanja vlastite zemlje, a tek kakva je atmosfera stvorena u prostoru Bliskog istoka vidimo iz događaja koji su usledili – gorela je cela Severna Afrika dok Ahmedinedžad još uvek mudro ćuti i pušta da mu se šeici izvinjavaju. On se sada nadmoćno i cinično smeška iz Teherana, umirujući arapske lidere koji su se najednom našli na „brisanom prostoru“, i u krajnje neugodnoj situaciji pred svojim narodom, da američkim špijunskim „spletkama“ i „lakrdiji“ ne treba pridavati veliki značaj. Pored zabrinutosti Vašingtona zbog pakistanskog nuklearnog programa, drugi telegrami otkrivaju: • Netrpeljivost saudijskog kralja Abdulaha prema predsedniku Azifu ali Zardariju, koga on naziva najvećom preprekom za napredak nacije. Upotrebio je sledeću metaforu: „Kada je glava trula, to uništava ceo organizam“. Zardarijev kabinet za sada pomirljivo reaguje komentarom da „kralja doživljava kao starijeg brata“, ne obazirući se na navode „Vikiliksa“ i uveravajući da je to samo neuspeli pokušaj da se stvore nesporazumi i razjedine bratske muslimanske države, kako prenosi Rojters. • U julu 2009, krunisani princ Abu Dabija Muhamed bin Zajed, komandant oružanih snaga, za Zardarija je rekao da je „prljav, ali ne i opasan“. Bivšeg premijera Navaza Šarifa je označio kao „opasnog, ali ne i prljavog igrača – ipak je ovo Pakistan“. • Dogovorena gradnja gasovoda između Irana i Pakistana, najavljena ranije ove godine uz fanfare, izgleda da je pod znakom pitanja zato što, navodno, „Pakistanci nemaju novca ni za sam gasovod, a kamoli za gas“. Ćute i Asanžovi aktivisti, u ovom najboljem demokratskom svetu od svih demokratskih svetova, i komuniciraju međusobno samo usmeno, bez telefona i elektronike, i svi operišu isključivo pod kodiranim imenima. Šta se desilo? Blamaža planiranih razmera kakvu Amerika dosad nije doživela, ili vešta američka manipulacija ostatkom sveta koji, ova sila koja još uvek vlada svetom, želi da i dalje drži pod kontrolom na bilo koji način? Međutim, čudovište koje je verovatno izašlo ispod njenih skuta otelo se kontroli, obelodanjivanjem četvrt miliona tajnih depeša, analiza i instrukcija, Amerika se suočila sa novim „crnim, diplomatskim, septembrom“ i doživela pravu „diplomatsku katastrofu“. Da je, u neka ranija vremena, samo delić ovoga politički veoma osetljivog i „eksplozivnog“ materijala, klasičnom špijunažom izašao iz sefova Stejt departmenta, i iza sedam brava, nastala bi drama. A sada je, samo u jednom času, „preuzeto“ blago koje armija najvisprenijih agenata na tradicionalan način decenijama ne bi mogla da ukrade. No, bez obzira na otkrivanje ovako poverljivih materijala i razotkrivanja opasnog lica imperije, ne može se oteti utisku da su podaci savršeno tajmirani i usmereni da odvuku pažnju, isto kao što je pažnju odvlačio i mirni pokret kreatora ideje o mirnom svrgavanju režima, Srđe Popovića ’OTPOR’ koji je u isto i za kratko vreme obišao svet, kao ideja marketinški dobro podučene jedinke, iza čijeg delovanja ozbiljna država ne bi smela da stane. Jedno je u ovom času sigurno: osnivač i vlasnik „Vikiliksa“ Džulijan Asanž, za mnoge heroj koji je pomerio granice slobode u protoku informacija i javnosti otkrio „zastrašujuće, pravo, lice“ supersile, a u konkretnom slučaju, „skinuo carevo odelo“ i otkrio šta imperija zaista misli o „ostatku sveta“, izrasta u njenoj vizuri bilo u teroristu broj jedan, opasnijeg od opasnog Bin Ladena ili u Frankenštajna koji se okrenuo protiv svojih tvoraca. Tamni vilajet svetske politike iznesen je pred lice sveta kao u najboljim romanima Ive Andrića. . „Vikiliks“ o Srbiji Šta smo o Srbiji saznali iz četvrt miliona poverljivih izveštaja diplomatije SAD, koje je provalila organizacija „Vikiliks“? Da li će biti otkriveno kako je formirana aktuelna Vlada Srbije, kako Amerikanci gledaju na ovdašnju političku scenu i ko su glavni favoriti Vašingtona u Beogradu, da li ćemo i kada morati da uđemo u NATO, zašto nije uhvaćen general Ratko Mladić.. U, do sada objavljenom 471 izveštaju od ukupno najavljenih 251.287, Srbija i Balkan spominju se tek u nekolicini, više onako uzgred, u senci širih i važnijih tema kakve su situacija u Iranu, Avganistanu i Pakistanu, Severnoj Koreji... Američko petljanje po Srbiji i okolnim zemljama tek će doći na red da bude raskrinkano; ima oko šest hiljada izveštaja sa Zapadnog Balkana koji bi mogli da nam budu veoma interesantni kada postanu dostupni on-lajn. Naravno, pod uslovom da „Vikiliksov“ internet sajt uspe da izdrži neprestane hakerske napade što ga većim delom vremena čini nedostupnim. O KOSOVU Kraći odgovor na pitanje Kosmeta sadržan je u depeši 06BELGRADE1407, od 1. septembra 2006: „Tadić je verovatno najbolji sagovornik koga imamo za upravljanje krajem kosovske igre i ostalim ključnim pitanjima. Mi zbog toga imamo jasan interes da ga podržimo, i podstaknemo ga da bude hrabriji.“ Duži odgovor, ove sage o izdaji i beščašću, sadržan je u čitavom nizu američkih diplomatskih depeša, od 2006. do 2010, koje opisuju kako je srpski državni vrh, od toga da nikada neće prihvatiti nezavisnost Kosova, preko zadatka da nezavisnost mora da prihvati i da joj čak i pomogne, došao do konačnog cilja svojih američkih i evropskih prijatelja - do priznanja nezavisnosti Kosova. Od neprihvatanja, preko prihvatanja, do priznanja Tadićeve vlasti stižu uz tek nešto malo krivudanja, osmišljenog da se narod - potencijalno glasačko telo, ne bi dosetili. Jer, kako sam Tadić reče pomoćniku američkog državnog sekretara Danijelu Fridu, „nezavisnost Kosova ne mora nužno da znači ‘gubitak’, ako se podesno odredi u umovima birača“ (06BELGRADE1566)… Sve je počelo sasvim drugačije. Još koliko 2006. godine, 12. maja, u razgovoru s ambasadorom SAD Majklom Poltom Tadić izjavljuje da je „neprihvatanje nezavisnog Kosova kamen temeljac zajedničke politike“ njega i tadašnjeg premijera Srbije Vojislava Koštunice. Trojanski konj usred Beograda U poruci br. 06BELGRADE1294 beleži da je „Tadić još jednom pokazao svoju naklonjenost razmatranju budućnosti Srbije posle Kosova. On je posvećen bližim odnosima sa SAD i Evropom, iako nije uvek spreman da odlučno pogura u pravom smeru.“ I, otuda i već spomenuta ocena u 06BELGRADE1407 da je „Tadić verovatno najbolji sagovornik koga imamo za upravljanje krajem kosovske igre i ostalim ključnim pitanjima. (…) Mi zbog toga imamo jasan interes da ga podržimo, i podstaknemo ga da bude hrabriji.“, uz konstataciju da „dok premijer odbija, javno ili privatno, da prihvati izvesnost nezavisnosti Kosova, Tadić privatno priznaje značaj priprema za nezavisnost i obezbeđivanja onoga što je moguće za Srbiju i kosovske Srbe“. Ipak, uprkos ovom privatnom priznanju Borisa Tadića, 21. septembra 2006. godine Majkl Polt konstatuje: „Uveren sam da pokušajima da ubedimo lidere Srba da prihvate nezavisnost Kosova nećemo postići mnogo. Oni je neće prihvatiti.“ Damoklov mač nad 994 beogradska izveštaja Već i ovakvi pokušaji ukidanja „Vikiliksa“, inače, pokazuje koliko je ozbiljan udarac najveća svetska supersila pretrpela zbog curenja tajnih i poverljivih depeša njene diplomatske službe. Na stranu sva bruka i sramota. Uprkos ubeđivanjima Vašingtona i njegovih satelita da se nije dogodilo ništa strašno – ubeđivanjima koja se mogu odbaciti kao puki pokušaj „kontrole štete“ – savršeno je očigledno da su Sjedinjene Države dobile podebeo, nimalo virtuelni onlajn šamar. Šteta po Vašington je, naime, višestruka. Ogoljene su razmere njegove nemoći da zaštiti samog sebe: razotkrivene su, i tek će biti razotkrivene, tajne politike SAD; na vrlo eksplicitan način demonstrirane su metode kojima se ta politika sprovodi širom sveta; drastično i brutalno je umanjeno poverenje koje će bilo koji budući sagovornik imati u bilo kog američkog i savezničkog diplomatu. Ko je lud da bude iskren u poverljivom razgovoru jer već sutra može da osvane na internetu? Da li je Džulijan Asanž svojim otkrićem odsekao moćnu i dugačku ruku Bele kuće? Da ju je propisno obogaljivao, u to nema sumnje... Koliko smo dobra videli od američke spoljne politike, toliko će nas njeno povlačenje po blatu svetske informacione mreže obradovati, ili zabrinuti i rastužiti. Ono što bi, pak, svakoga u srpskoj javnosti trebalo da obraduje, jeste što bismo – ni krivi ni dužni – u bliskoj budućnosti mogli da saznamo šta nam se to dogodilo, zašto smo tu gde jesmo, i ko nam je to radio o glavi i šta nam tek sprema. Zasad su, što se Srbije i Zapadnog Balkana tiče, dostupni uglavnom statistički podaci. Među onih četvrt miliona najavljenih dokumenata nalazi se i 994 poslatih iz zdanja u Kneza Miloša 50 u Beogradu, gde se nalazi američka ambasada u Srbiji. Biće nam interesantan makar i deo od onoga što je u Stejt department odašiljano iz Zagreba (1,686 izveštaja), Sarajeva (869), Ljubljane (836), Prištine (668), Skoplja (522), Tirane (452) i Podgorice (169), te svako spominjanje ovdašnje situacije prilikom diplomatskih i manje diplomatskih razgovora i analiza u Berlinu, Parizu, Londonu... Upravo su s ovih adresa i stigla prva otkrića u vezi sa Srbijom i njenim okruženjem. Šta smo dosad saznali o sebi i u kojoj formi? Tek nekoliko crtica o šefu srpske diplomatije Vuku Jeremiću, s radošću dočekanih u medijima bliskim liberalnom krilu Demokratske stranke, o predsednicima Srbije Borisu Tadiću i Republike Srpske Miloradu Dodiku, ponešto o putu Kosova ka proglašenju nezavisnosti i Srbije i Kosova ka evroatlantskim integracijama... Sudbina Vuka Jeremića i „razredni starešina“ srpske politike Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Srbije, spominje se u izveštaju iz septembra 2009. godine, u belešci o sastancima koje je u Parizu imao pomoćnik državnog sekretara SAD za evropske i evroazijske poslove Filip Gordon sa nizom francuskih „polisi-mejkera“. Jedan od njih, Žan David Levit, diplomatski savetnik francuskog predsednika Nikole Sarkozija, kako stoji u belešci, „kritikovao je srpskog ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, rekavši da on ne čini ništa da bi ohrabrio Srbe da se vrate ili da učestvuju u kosovskoj vladi. Levit je primetio da Jeremić ’daje velika obećanja’ svaki put kad dođe u Francusku, ali ih ne ispunjava i zbog toga se više ne sastaje s njim i ne smatra ga ’modernim licem Beograda’ kakvim se on predstavlja“. Posle ovako javno obznanjenog francuskog stava o Jeremiću, biće vrlo interesantno videti kakva će biti njegova dalja politička sudbina, što u vladi što na izborima u Demokratskoj stranci; ne toliko zbog samog Jeremića koliko zbog pitanja ko zapravo upravlja našom zemljom i vladajućom partijom. Izostanak Tadićeve podrške Jeremićevoj kandidaturi za potpredsednika DS-a, kao i ono predsednikovo priznanje studentima da je možda pogrešno što ga je (Jeremića) mlađanog gurnuo u vatru, mogu da posluže kao izvestan indikator... Iz nekog teško dokučivog razloga, srpski nezavisni mediji primetno manju pažnju posvetili su onome što je dosad na „Vikiliksu“ moglo da se pročita o Jeremićevom razrednom starešini, predsedniku Srbije Borisu Tadiću. U Srbiji, bez mnogo buke prolaze reči Iva Sanadera i Stjepana Mesića o Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću. Koštunicu, zbog stavova o Kosovu, u razgovoru s američkim diplomatama Sanader i Mesić nazivaju nacionalistom, dok za Borisa Tadića navode da „misli kao i oni“ a Hrvatska je, podsetimo, priznala nezavisno Kosovo. Srbija i Zapadni Balkan spominju se na još nekoliko mesta u dosad objavljenim dokumentima. Saznali smo, tako, od Hojgena, savetnika Angele Merkel, da je Nemačka pesimista u pogledu pitanja hoće li Bosna ikada postati funkcionalna država. U drugom izveštaju iz Berlina, poverljivi izvor iz vladajućeg FDP-a, koalicionog partnera CDU/CSU, saopštava Amerikancima da postoji „generalni dogovor“ među partijama da Evropska unija, posle prijema Hrvatske, nije spremna za dalja proširenja. Instrukcije predsedniku SAD pred dolazak u Pariz 2008. godine, iako uzgred, ukazuju na budućnost koja nam se sprema u Vašingtonu: predsedniku Francuske trebalo bi reći da SAD „ostaju konzistentne svojoj viziji evroatlantskih integracija čitavog Zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju i Kosovo“. Evroatlantske integracije, pre svega, podrazumevaju učlanjenje u NATO, a budući da se tu priželjkuju i Srbija i Kosovo, prilično je jasno da bi naše učlanjenje u zapadnu vojnu alijansu podrazumevalo priznanje nezavisnosti Južne srpske pokrajine. Interesantno je da o ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića, naročito imajući u vidu da je tadašnji američki državni sekretar Kolin Pauel odmah po atentatu doputovao u Beograd, nema izveštaja? Izveštaji iz Beograda počinju sa 4. i 5. februarom 2003. godine, ali, iza toga ništa sve do 11. januara 2006. godine. Štaviše, ni iz jedne od zemalja regiona nije provaljen izveštaj od 12. ili 13. marta 2003. godine... Pri tom smo saznali da je američkim diplomatama od svih regionalnih političara najzanimljiviji predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, bar ako je suditi po ukupnom broju tajnih i poverljivih depeša koje se bave isključivo njime i njegovom politikom, a koje je provalio „Vikiliks“. Dodik je predmet čak 79 tajnih američkih analiza, a poređenja radi, o predsedniku Srbije Borisu Tadiću ima 31 dokument, o bivšem predsedniku Hrvatske Stjepanu Mesiću 29 dokumenata, dok o doskorašnjem funkcioneru BiH Harisu Silajdžiću postoje 33 depeše. Zanimljivo je da je o bivšem premijeru Srbije i lideru DSS napisano 19 depeša, a o šefu diplomatije Srbije Vuku Jeremiću 15. Poređenja radi, o bivšem premijeru hrvatske vlade postoje 34 posebne beleške. Ovo ne znači da se političari ne pominju u mnogim drugim depešama, stvar je u tome što su u pitanju dokumenti koji imaju njihovo ime u naslovu i ukazuju da su oni glavna tema analize. Ako se pogleda statistika broja depeša posvećenih pojedinim državama regiona, najveći broj depeša posvećen je Kosovu (2.290), zatim Hrvatskoj (2.068), Srbiji (1.093), BiH (1.073), Makedoniji (671), Sloveniji (777), dok se Crna Gora na taj način i ne pominje, a zanimljivo je da nema ni depeša posvećenih njihovim političarima. ZAVRŠNICA KOSOVSKE IGRE „Vikiliks“ nam otkriva kako je Vlada odbacila plan Martija Ahtisarija o nadgledanju nezavisnosti Kosova, a onda prihvatila EULEKS koji je tim planom prihvaćen da nadgleda kosovsku nezavisnost; „Vikiliks“ nam otkriva kako je Srbija prodala Kosovo za beli Šengen, da je Boris Tadić Amerikancima obećao da će lično ukrotiti Srbe na severu pokrajine, i kako se prikriveno već mesecima sprovodi plan o „dve Nemačke“ koji će na kraju ipak morati da rezultira uzajamnim priznanjem Srbije i Kosova; lobirali su protiv nezavisnosti Kosova i tražili nove pregovore o njegovom statusu, a prihvatili da uđu u pregovore s Prištinom o „praktičnim pitanjima“ i pod pokroviteljstvom Roberta Kupera, koji je u ime EU s Amerikancima pravio strategiju koordiniranog proglašenja nezavisnosti srpske pokrajine; ohrabrivali su Srbe na barikadama u Rudaru, Zupču, Leposaviću… da izdrže u borbi protiv uspostavljanja kosovske carine na Jarinju i Brnjaku, a onda im novim briselskim sporazumom iza leđa doveli carinike Hašima Tačija. Srpska tajna večera Od čvrstog neprihvatanja kosovske nezavisnosti i borbe protiv njenog proglašenja, preko tihog prihvatanja nezavisnosti Kosova ali samo pod uslovom da birači to ne primete i prilježnog rada na konkretizaciji tog prihvatanja, pa do onoga što će nam tek uslediti ako nastavimo ovim bezalternativnim putem ka Evropskoj uniji. Do uzajamnog priznanja Beograda i Prištine. „Vikiliks“ nam daje hronologiju izdaje, denuncijantstva i beščašća, zabeležena i raskrinkana u depešama iz Beograda, Vašingtona, Brisela, Prištine, a gde se jasno vidi da su izdaju pokušali da ulepšaju koristeći se diplomatskim žargonom i opisujući je kao „pragmatičan“ i „konstruktivan pristup“, „realističan“, „demokratski“, „prozapadni“, „reformatorski“ put koji su srpski vlastodršci prešli od 2006. godine do danas? Kako objasniti ovolike preokrete u srpskoj politici prema Kosovu ili kilograme izdaje? Američke diplomatske depeše, koje je Vikiliks u celosti objavio proteklih dana (ukupno više od četvrt miliona dokumenata – 251,287), pružaju jasan uvid u sakrivane uzroke ovih preokreta, u funkcionisanje ove države bez države čiji predsednik podnosi izveštaj stranom ambasadoru o svom sastanku s premijerom, pošto je premijer to odbio da učini, i zaklinje se na vernost onima koji mu komadaju zemlju već dan pošto su je raskomadali, obmanjujući pri tom svoje građane da se protiv tog komadanja bori svim snagama? Što se tiče sporazuma o carinskim pečatima koji su potpisali 2. septembra 2011. u Briselu, a pod prismotrom Roberta Kupera, Borko Stefanović i Edita Tahiri, neophodno je bilo da se kosovska državnost zaokruži uz pomoć Srbije. Sa carinskim pečatom na kojem piše ’Carina Kosova’ a ne „Carina republike Kosovo“, čime je Srbija priznala i državnost Kosova, što nije na najbolji način objašnjeno građanstvu. Bolje reći, bitno je bilo samo postići ma kakav dogovor o carini i pečatu, jer će za njim uslediti i naredni nužni korak – sprovođenje tog dogovora. Pri tom, mora se priznati da nema dosledne politike o Kosmetu i nema saglasnosti u okviru vladajuće koalicije, pa ni u samoj vladajućoj stranci. Stoga nam i diplomatija nije ono što bi trebala da bude jer je izigrala podršku i poverenje zemalja koje su nam svesrdno pomagale sve do takozvane srpske rezolucije u Generalnoj skupštini UN kada smo odustali od borbe za Kosovo. Sada kada se broj zemalja koje priznaju Kosmet približio polovini članica UN, vidimo da čak i Vatikan koji je zbog eventualnog ekumenskog dogovora otezao, sada najavljuje priznanje Kosmeta . U samoj vlasti imamo ministra inostranih poslova Vuka Jeremića i njegovog dojučerašnjeg šefa kabineta Borka Stefanovića s tim da Borko u pregovorima više uvažava mišljenje predsednika države. Čini se da ni Vlada ne zna koje su to granice kompromisa do kojih se može ići. Pri tom je vlast izopštila opoziciju iz rešavanja državnih problema i sve radi sama. U opoziciji ni jedan líder po kosovskom pitanju ne zauzima tvrđi stav kako ga ne bi optužili da je protiv evropskih integracija. Potencijali naše spoljne politike slabe na pitanju Kosovo ili Evropa. Zahvaljujući Stefanovićevom žestokom zalaganju za srpske interese, definicija pečata je prihvaćena, a sa njom priznaje se i „republika Kosovo“. A samim tim se i na carinske prelaze uključujući i one gde ih pre nije bilo Jarinje i Brnjak, dovode oni koji će kontrolisati sprovođenje dogovora o carini, odnosno, kosovski carinici Hašima Tačija. Pri tom, naizgled Beograd ne može da prihvati da carinici Kosova budu na prelazima i da prihodi koji se tamo ubiraju odlaze u kosovski budžet, mada nas „Vikiliks“ obaveštava da „Prihodi od carine moraju da idu u budžet Kosova,“ stav je, pak, američke administracije, otkriven u depeši od 26. januara 2010 . Ministar Bogdanović je uz to rekao da . „Ako bi Beograd to prihvatio, onda bi oni koji sporazum o carinskom pečatu vide kao priznanje nezavisnosti Kosova možda bili u pravu“…!!! Ne možda, nego BILI U PRAVU! Prema navodima „Vikiliksa“, a po pitanju Borka Stefanovi, depeša 07BELGRADE1632, od 10. decembra 2007. objašnjava sledeće: Politički direktor srpskog Ministarstva spoljnih poslova tada je Amerikancima otkrio detalje Akcionog plana Vlade Srbije u nastajanju, koji će biti usvojen 14. januara 2008. i dobiti status „najvišeg stepena državne tajne“, i bilo bi interesantno čuti javnog tužioca zašto nije, po službenoj dužnosti, zbog odavanja državne tajne pokrenuo postupak protiv Stefanovića. Sve u svemu, Borko Stefanović je te 2007. godine Amerikancima izdao ono što njegova, a i naša vlada namerava da učini ako Kosovo uz američku pomoć proglasi nezavisnost, a ove, 2011, angažovao se i na poništavanju poslednjih zaostalih pokušaja Srbije da se suprotstavi kosovskoj nezavisnosti. Time je, i simbolički i faktički, označio odustajanje Srbije od Kosova. KAKO JE SVE POČELO 2007. U poruci br. (06BELGRADE1566), naime, sa pomoćnikom američkog državnog sekretara Danijelom Fridom razgovaraju Koštunica koji „odbija da prihvati nezavisno Kosovo“ i Tadić, koji „reaguje veoma različito od Koštunice, želeći da se fokusira na budućnost posle statusa Kosova“. Da bi u novembarskom razgovoru sa izaslanikom Viznerom (06BELGRADE1810) Tadić otišao i korak dalje, i „daleko pragmatičnije od premijera“ naveo da shvata da je „ključno da Srbija održi odnose sa ključnim igračima poput SAD“, i primetio da će Srbija to učiniti ako joj on bude na čelu, a u tome mu pomognu Amerikanci: „On je primetio da bi najbolji način da se osigura odgovorno ponašanje Srbije bio da se ohrabri i obezbedi demokratska vlada u Srbiji posle predstojećih parlamentarnih izbora. Tadić je rekao da će mu u tome biti potrebna snažna podrška vlade SAD.“ Pošto su Amerikanci demonstrirali popustljivost pred mogućom nezavisnošću Kosova, i pošto mu je ovako utvrđena cena bolje reći, američka podrška na izborima, posle izbora stiže i ono što je po toj ceni kupljeno. Kako su Amerikanci stvorili srpskog patriotu Poruka: morate da prihvatite nezavisnost Kosova, a donosi je 5. marta 2007, Danijel Frid, govoreći svojim srpskim sagovornicima da „od njih očekuje da prihvate realnost nezavisnog Kosova i da se fokusiraju na najbolje interese srpskog naroda“. Tadić mu je na to odgovorio da „ne može javno da podrži nezavisnost Kosova“. Ali: „Iznad svega, Tadić – koji je prećutno priznao predstojeći gubitak Kosova – ističe da će težiti ka evropskoj budućnosti pošto Kosovo bude rešeno. Pomoćnik sekretara mu je rekao da su ‘…evroatlantske integracije dostižne svim Srbima i da je Tadić, kao duboko poštovani i napredni srpski patriota, jedini lider koji je sposoban da svoju zemlju dovede u NATO i u EU.“ Na kraju ovog razgovora nabijenog lepim emocijama, Tadić je „primetio da je međunarodna zajednica Kosovo trebalo da učini nezavisnim još 1999,‘kada je Milošević bio na vlasti’.“na šta ambasador Polt na kraju ovog izveštaja zaključuje da: „Tadić samo želi da proces bude završen.“ Zbog straha od sopstvenog naroda, koji su na istom pitanju imali i Milošević i Đinđić. To se na najbolji način pokazuje u „Vikiliksovoj“ poruci br. 07BELGRADE988, Tadić iz sve snage želi da posle Kosova Srbiju povede ka evroatlantskoj budućnosti, „ali brine da bi cena nezavisnosti Kosova mogao da bude - njegov sopstveni politički opstanak“…No, u pravu je predsednik. Ovaj put sam nije mogao da reši kosovski Gordijev čvor već su mu usrdno pomogli Amerikanci, poučeni lošim iskustvom sa Miloševićem ali i sa Đinđićem, te plašeći se za svog čoveka da ne prođe isto kao prethodna dvojica, uspešno su rasporedili balast odgovornosti na Tadićeve saradnike, pre svega Stefanovića. MODEL DVE NEMAČKE Na žalost posao oko otcepljenja Kosmeta bio je veoma pipav za sve strane učesnice. Rad istih morao je da bude koordiniran. Znači, SAD, EU i Tadićevi saradnici radili su zajedno na odlaganju proglašenja nezavisnosti Kosova do okončanja predsedničkih izbora u Srbiji 2008. godine, kako se ne bi omela Tadićeva pobeda. Pri tom DS je imala „diskretnu podršku“ Amerikanaca i Evropljana pred parlamentarne izbore koji su usledili nedugo potom, o dilu DS-a i SPS-a koji je bio sklopljen još pre izbora ali je držan u tajnosti da ne bi odbio glasače potvrđuje to i tajna 08BELGRADE452 depeša, načinjena uoči majskih izbora: „Iako predsednik SPS-a Dačić nastavlja da u štampi demantuje da bi se dogovorio o vlasti s Tadićevom koalicijom, viši savetnici iz DS-a kažu nam da je dil sa SPS-om sklopljen u zamenu za podršku DS-a kandidaturi SPS-a u Socijalističkoj internacionali“, što je sve zajedno našem aktuelnom predsedniku omogućilo da preživi nezavisnost Kosova i baci se u nove radne pobede. „Srbija mora da pronađe način da koegzistira sa nezavisnim Kosovom,“ navodi beleška iz maja 2009, upućujući na „model dve Nemačke“ koji je garantovao de facto, iako ne i de iure međusobno priznanje suvereniteta Istočne i Zapadne Nemačke, čemu bi ekvivalent bilo prihvatanje koegzistencija, premda ne i priznanje Kosova od strane Srbije. Ovo prihvatanje, da izbegnemo moguću zabunu, ne znači samo pasivno mirenje sa činjenicom da je Kosovo postalo nezavisno, već i aktivno pomaganje Kosovu u zaokruživanju njegove nezavisnosti. Tome, uostalom, i služe aktuelni briselski pregovori, u kojima smo Kosovu dali matične i katastarske knjige i ljude i zemlju, dakle, priznali dokumenta Kosova, prihvatili carinski pečat i carinike… Omogućili pre toga, podsetimo, i dolazak EULEKS-a, kome je osnovni cilj upravo da od Kosova napravi državu, pošto već Tačijevi Albanci to ne umeju sami. A EULEKS smo, i to se danas otkriva, potpomogli da bismo dobili beli Šengen. 09BELGRADE506: „Neodoljiva želja Vlade Srbije da obezbedi viznu liberalizaciju sa EU predstavlja tačku za pritisak koja može da obezbedi saradnju Srbije po pitanju Kosova. … Bez pune saradnje, EULEKS će morati da izvesti Brisel da Srbija nije sposobna da garantuje bezbednost svoje granice (koju Srbija još smatra administrativnom linijom), što je važan preduslov za šengensku ‘belu listu’ i putovanje bez viza.“ Najzad, da Srbija, zaista, aktivno radi na stvaranju države Kosovo, kroz „model dve Nemačke“ koje postoje jedna pored druge kao države u punom smislu te reči ali se međusobno ne priznaju, svedoče i „Vikiliksove“ depeše. „Konkretno, Tadić je spomenuo razmatranje kinesko-tajvanskog modela i scenarija ‘dve Nemačke’… Tadić je rekao Robertu Kuperu da bi… Beograd bio više nego spreman da razgovara sa Prištinom – čak i direktno – dokle god razgovori ne bi bili percipirani ili opisani kao da Srbija direktno ili indirektno priznaje Kosovo,“ zabeleženo je u 10BELGRADE3. 10BRUSSELS85 to potvrđuje: „Prema Francuskoj, Srbija razmatra samo dve opcije pred predstojeće pregovore s Kosovarima. Jedna je otcepljenje severa, druga ‘međunemački’ model.“ A 10BELGRADE25, razgovor s Tadićevim spoljnopolitičkim savetnikom Jovanom Ratkovićem, ove dve opcije spaja u jednu: „Izvesno razumevanje za veću srpsku ulogu na severu i nad pet manastira na jugu, u kom slučaju će Beograd ‘prihvatiti’ premda ne i priznati Kosovo. .. Ova opcija najverovatnije oslikava ideju za koju je Beograd najviše zainteresovan.“ …, i Vuk Jeremić je, prema 08BELGRADE1338, rekao da je „takav nemački model najbolje čemu Srbija može da se nada, ‘ako budemo imali sreće’“. Možda Tadićeve prosrpske vlasti ipak rade na očuvanju Kosova u sastavu Srbije? Pa, Vuk Jeremić je onoliko putovao po svetu i lobirao protiv nezavisnog Kosova; kao vuk, ma, kao lav se borio da Generalna skupština Ujedinjenih nacija od Međunarodnog suda pravde (MSP) zatraži savetodavno mišljenje o legalnosti kosovske deklaracije o nezavisnosti. Rado bismo poverovali u tu Vukovu lavovsku borbu, ali, avaj. Kako da verujemo u Vuka Jeremića kada nas sam Jeremić razuverava. 10STATE9661: „Septembra 2008, na sastanku sa tadašnjom državnom sekretarom Kondolizom Rajs, srpski šef diplomatije Jeremić ustvrdio je da srpska strategija s Međunarodnim sudom pravde predstavlja samo pametan diplomatski i politički potez koji će omogućiti srpskoj vladi da izađe iz kosovskog problema i fokusira se na domaće reforme i evro-atlantske integracije. Slučaj pred MSP omogućava vladi da održi svoje predizborno obećanje da će se boriti za Kosovo, a da se pri tom ne upusti u agresivnije akcije.“ Pa ga još, u 08BELGRADE1206, citiraju kako je „njegova vlada nestrpljiva da ‘dekosovizuje srpsku politiku’“, a u 08BELGRADE1290 ocenjuju da se „Tadićeva vlada nada da će Kosovo nestati“… Pre toga, ipak, moraće i da ispune neka od obećanja i očekivanja. Jedno od „odavno neispunjenih Tadićevih obećanja“, kako se navodi u 08BELGRADE1290, jeste i obećanje da će se obračunati sa Markom Jakšićem i Milanom Ivanovićem, a među očekivanjima su i „zamena ilegalnih paralelnih struktura legitimnim telima Kosova“, o čemu je nedavno u Beogradu i javno progovorila nemačka kancelarka Angela Merkel, „ponovno uspostavljanje carinske službe na punktovima 1 i 31 (Jarinje i Brnjak), kao deo jedinstvenog, kosovskog carinskog poretka“, što je Borko Stefanović upravo dogovorio, ali i ono što nam tek sledi: uspostavljanje decentralizovane (po Ahtisarijevom planu) Оpštine Severna Mitrovica, sud u Mitrovici koji će raditi po kosovskom pravnom sistemu… (10PRISTINA44 od 27. januara 2010). Šta sve Tadićev Beograd ima da uradi, zapravo, nabrojano je u demaršu zavedenom pod oznakom 10STATE9661, 30. januar 2010. U 8 tačaka, od Beograda se u prve dve traži da odustane od rezolucije koja poziva na nove pregovore o statusu Kosova, ponavlja podrška EU aspiracijama Srbije ali pod uslovom da Srbija „prevaziđe pitanje Kosova“, poziva Beograd da prestane da lobira protiv priznavanja kosovske nezavisnosti i podstiče da se angažuje na rešavanju praktičnih pitanja, ističe se potreba za koegzistencijom Srbije i Kosova, omogućavanje Kosovu da učestvuje na međunarodnim skupovima pod sopstvenim oznakama, i podseća da Srbija zarad svojih EU težnji mora da pokaže da ume da izgradi i održi dobrosusedske odnose… Šta dalje, pošto su srpske vlasti učinile ono što je od njih zahtevano, i po uzoru na dve Nemačke aktivno prihvatile nezavisnost Kosova? Da li je time aždaja namirena? Ne. 10BRUSSELS85, od 26. januara 2010: „Francuska je rekla da ‘međunemački’ model može da bude samo privremeno rešenje, i da moramo jasno da stavimo do znanja Srbiji da neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kosova. Velika Britanija je sugerisala da bi bilo ključno da se to ugradi kao uslov u ranoj fazi ulaska u EU. Francuska je rekla da je međusobno priznanje cilj, i da mi treba da posavetujemo Vladu Kosova da u pregovore uđe shvatajući da je to cilj.“ Saznajemo da francuska vlada pesimistički gleda na mogućnost da Srbija i Kosovo postignu sporazum o statusu i tesno sarađuje sa SAD i Kontakt grupom u vezi s aktivnostima posle 10. decembra. Francuska vlada je prihvatila Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti kao osnovu za formiranje međunarodnih snaga za Kosovo i slaže se sa SAD da ne bi bilo nikakve koristi od nove rezolucije Saveta bezbednosti. Sarkozi je lobirao kod Putina u Moskvi za veću fleksibilnost Rusije, ali nije dobio nikakva obećanja. Saznajemo takođe da je Sarkozi tražio da SAD i EU javno pokažu da se ulažu iskreni napori za postizanje sporazuma. Francuzi nisu spremni da priznaju nezavisnost pre isteka 2007. i nadaju se da će SAD pomoći da se Kosovari ubede da im je u interesu da budu strpljivi sa EU. Sarkozi će verovatno tražiti da SAD tesno sarađuju s kosovskim vlastima kako bi se zauzeo koordinirani SAD, EU, Kosovo stav prema gotovo neizbežnom unilateralnom proglašenju nezavisnosti Kosova i izbegla dramatična retorika koja bi još više dovela Srbiju u nezgodan položaj kako se ne bi podstakle slične deklaracije o nezavisnosti u Abhaziji i Južnoj Osetiji, i kako članice EU, kao što su Kipar i Grčka, ne bi bile izložene dodatnom pritisku da se javno suprotstave u vezi sa Kosovom. LJUDI SU LJUDI - SUJETNI! Zahvaljujući „Vikiliksu“ saznajemo da je premijer Rusije Putin „alfa mužjak“, a predsednik Dmitrij Medvedev „bled i neodlučan“, i „izigrava Robina Betmenu“. Predsednik Francuske Nikola Sarkozi ima „autoritarni stil“, italijanski premijer Silvio Berluskoni je „sujetan i neefikasan kao evropski lider“, „fizički i politički slab“, predan „kasnim noćnom zabavama“. Nemačka kancelarka Angela Merkel „izbegava rizik i retko je kreativna“, a pošto se na nju ništa „ne lepi“, nazvana je Telefon. Izraelski premijer Benjamin Netanijahu je „elegantan i šarmantan“, ali nikad ne ispunjava obećanja, predsednik Zimbabvea Robert Mugabe je „ludi starac“, avganistanski predsednik Hamid Karzaji „slabi starac“, a libijski lider Moamer el Gadafi „jednostavno čudan“. Ovo su neke od ocena američkih diplomata izrečene o svetskim liderima nediplomatskim jezikom, budući namenjene probranim zvaničnicima Stejt departmenta. Međutim, one su u ponedeljak stigle ne samo do ušiju onih o kojima se govori, već i do globalne javnosti. Objavljivanje 251.287 poverljivih depeša američkog Stejt departmenta na internet-sajtu „Vikiliksa“, koje daje do sada najveći uvid u američke spoljnopolitičke aktivnosti, postalo je, tako, ravno - diplomatskoj bombi. Javnost Nemačke, međutim, bruji o neprijatnim američkim ocenama vrha njihove vlasti. Za sivu eminenciju u Vladi Merkelove, Volfganga Šojblea, Amerikanci kažu da je neurotičan, stari čovek, pun besa. Za demohrišćanina Gintera Etingera, bivšeg šefa moćne pokrajine Baden-Virtemberg, koji je sada komesar za energetiku EU, kažu da je neomiljen, spor, netemperamentan. Za Amerikance je samo dobro viđen - mlad, baron, ministar, popularan, ambiciozan, obrazovan - sadašnji ministar odbrane Karl-Teodor cu Gutenberg, čovek koji važi za budućeg kancelarskog kandidata Demohrišćana na izborima 2013. U arapskim zemljama u Zalivu vlada neprijatna tišina pošto je obelodanjeno njihovo zalaganje da se Iran napadne, dok su one javno pozivale na političko rešavanje iranskog pitanja. Saudijski kralj Abdulah bio je najdirektniji u pritiscima na SAD, savetujući Amerikance da „odseku glavu zmiji“, misleći na Iran, i ističući da je rad sa SAD u borbi protiv iranskog uticaja u Iraku strateški prioritet njegove vlade. Obznanjeno je i da sudijski donatori ostaju glavni finansijeri sunitskih militantnih grupa, poput Al kaide, a da je mala država Katar „najgora od svih“. Saznali smo da Libijski lider Moamer Gadafi ne voli da leti iznad mora, da boravi na visokim spratovima, niti želi da putuje bez svoje omiljene bolničarke, „pohotne plavuše“ Galine Kolotnitske, navodi se u depeši koju je potpisao ambasador SAD Žen Kret. Obelodanjeno je da je kineski Politbiro naredio 2002. godine upade u kompjuterski sistem pretraživača „Gugla“, američke vlade i zapadnih saveznika, kao i da su se SAD u više navrata bunile zbog transportovanja komponenti za bojeve rakete iz Severne Koreja za Iran preko Kine. Administracija predsednika SAD Baraka Obame zatražila je, posle svega, od vladinih agencija da odmah preispitaju procedure za zaštitu poverljivih informacija. BIVŠA JUGOSLAVIJA Među 250.000 dokumenata koji će biti postepeno objavljivani narednih meseci nalazi se i više hiljada depeša iz bivše Jugoslavije. Prema statistici nemačkog nedeljnika „Špigl“, koji je dobio materijale „Vikiliksa“, pobrojane su 994 depeše iz Beograda (od 1966. godine), iz Zagreba - 1.686 (od 1991.) i iz Sarajeva 869. Tu su i 836 depeša iz Ljubljane, 668 iz Prištine, 522 iz Skoplja i 164 iz Podgorice. No, najbolje o svemu svedoče poslednji dopisi „Vikiliksa“ iz američke ambasade u Beogradu septembra 2011: Depeša 10BEOGRAD324, SRBIJA: Uputstvo za debatu o NATO-u - izdržimo, dakle, 10 godina Saznajemo da su „SAD ucenjivale Sloveniju“. To je naslov vesti koju je slovenački portal Siol objavio povodom najnovijeg otkrića „Vikiliksa“ da je službenoj Ljubljani iz Vašingtona saopšteno da „mora da prihvati jednog zatvorenika iz Gvantanama ukoliko najviši predstavnici Slovenije žele da se sretnu sa predsednikom Barakom Obamom“. Pozvan da objasni navode iz dokumenta koje je obelodanio „Vikiliks“, Kabinet slovenačkog premijera Boruta Pahora saopštio je da „slovenačka vlada i vlada SAD razgovaraju o prijemu jednog zatvorenika iz Gvantanama, onako kao što su se SAD već dogovorile sa 13 drugih država članica EU“. U istom saopštenju, Pahor ističe da u „dosadašnjim razgovorima, ni predsednik Obama, ni predstavnici SAD nisu nikada povezivali prijem zatvorenika iz zatvora u Gvantanamo sa posetom predsedniku SAD.“ Slovenački mediji, kao utehu naciji, javljaju da su „Amerikanci 2009. godine na sličan način trgovali i sa drugim državama“. Šteta i korist od razgolićene diplomatije „Afera Vikiliks” neće promeniti američku spoljnu politiku, dok će jaka strana partnerstva odoleti udaru koji im je nanet obelodanjivanjem 250.000 dokumenata Stejt departmenta, glavna je poruka iz Vašingtona posle „sleganja tla“ izazvanog obelodanjivanjem državnih tajni bez presedana u istoriji. Primetna su, u izjavama zvaničnika, i nastojanja da se iz štete koju je izazvalo „razgolićavanje diplomatije“ izvuče i neka korist. To se čini naglašavanjem onih diplomatskih depeša o razgovorima sa stranim partnerima koje pokazuju da je Amerika i u tajnim pregovorima, kao što je to činila i javno, bila dosledna oko Irana. Očigledna su takođe i nastojanja da se slučaj ne dramatizuje previše. Predsednik Barak Obama ga na jučerašnjem pojavljivanju pred novinarima u Beloj kući uopšte nije pomenuo. Nošenje sa aferom prepušteno je Stejt departmentu, čiji je šef Hilari Klinton slučaj opisala ne samo kao napad na spoljnopolitičke interese Amerike, nego i na celu međunarodnu zajednicu, „na razgovore i pregovore koji održavaju globalnu bezbednost i pospešuju ekonomski prosperitet“. „Njujork tajms“, jedina ovdašnja redakcija koja je u posedu „ukradenog“ arhiva, u današnjem, drugom od ukupno devet najavljenih nastavaka dosijea „Vikiliks“, objavljuje pregled najvažnijih sadržaja diplomatskih depeša koje se bave nastojanjima Amerike da prijateljske zemlje privoli da prime pritvorenike iz zaliva Gvantanamo, osumnjičene teroriste, nudeći partnerima za uzvrat ekonomsku pomoć ili neke druge „stimulacije“. Druga tema je Severna Koreja, u kontekstu priprema Južne Koreje za ujedinjenje sa severnom braćom u slučaju kolapsa tamošnjeg režima, „dve-tri godine posle smrti Kim Džong Ila”. U depešama se analizira i čime sve odobrovoljiti Kinu kako bi pristala da za suseda ima ujedinjenu Koreju vezanu za SAD. Pekingu se tako nude veliki poslovi na ujedinjenom Korejskom poluostrvu i denuklearizovani prostor iznad 38. paralele, sadašnje granice dve korejske države. Kad je o Kini reč, bar pet depeša ukazuju da Peking žmuri na transfer raketnih i nuklearnih tehnologija Iranu i Severnoj Koreji. „Ono što je izvesno jeste da Rusima ne sme biti dozvoljeno da veruju da će pretnja vetom delovati jer bi oni to iskoristili. Zapad zato treba da pošalje signal da je spreman da se kreće bez njih ako je neophodno, jer nepostojanje signala tumačilo bi se kao prećutan pristanak da Rusija podigne ulog. To je strašna mogućnost, ali paraliza bi bila gora“, rekao je Frid. Berluskoni je, inače, u izveštajima američkih diplomata naveden da je veoma blizak sa sadašnjim ruskim premijerom Vladimirom Putinom te da je njihov odnos u kombinaciji sa „geostrateškim proračunima, trgovinskim pritiskom i energetskom zavisnošću“. Dokumenta Stejt departmenta koje je objavio „Vikiliks“ ističu da se američki državni podsekretar Vilijam Berns susreo sa Sakašvilijem u junu 2007. kako bi potvrdio nameru SAD da podrže nezavisnost Kosova. Međutim, Sakašvili je tom prilikom upozorio SAD da će Rusija to iskoristiti da prizna nezavisnost Abhazije, proizlazi iz poverljive depeše, koja je inače poslata iz američke ambasade u Parizu. Berns je na to ocenio da bi priznavanje Abhazije izolovalo Rusiju na međunarodnoj sceni i pozvao Gruziju da izbegava da joj se suprotstavlja. Džordž Buš, na samitu G-8, jasno je rekao Putinu da će Kosovo biti nezavisno. SAD tragaju za rešenjem kako da podstaknu Ruse da se uzdrže, na primer kroz eventualno imenovanje izaslanika UN za pitanja srpskih izbeglica ili produžetak srpsko-albanskih pregovora za još tri do pet meseci. U Rusiji s Vilijamom Bernsom protivljenje kosovskoj nezavisnosti istakli su sovjetski disident Aleksandar Solženjicin i mitropolit Kiril. KAKO TO RADI SVET Slučajnom ili nekom drugom podudarnošću, u isto vreme kada je objavljen sadržaj diplomatskih depeša u kojima američki zvaničnici ne iznose baš komplimente na račun vodećih ličnosti Rusije i tamošnjeg političkog sistema, premijer Vladimir Putin je u 40-minutnom intervjuu u emisiji Larija Kinga na Si-En-Enu imao priliku da uzvrati. Glavna Putinova poruka je bila da afera sa provalom arhiva Stejt departmenta „nije katastrofa“. Izneo je čak, pozivajući se na mišljenja neidentifikovanih eksperata, i pretpostavku da je „neko“ u stvari to „podmetnuo“, da bi reputaciju „Vikiliksa“ podrio „za sopstvene političke potrebe“. Glavni deo intervjua ipak je bio posvećen reakcijama ruskog lidera na poruke iz objavljenih depeša. Konkretno, na ocenu Roberta Gejtsa, ministra odbrane u Obaminoj vladi, da Rusijom „upravljaju bezbednosne službe“, Putin je sa smeškom odgovorio da je Gejtsa i lično upoznao – sreli su se nekoliko puta – da misli da je „dobar čovek“, a uz to „nije ni loš stručnjak“, pošto je, pre nego što je postao sekretar za odbranu, bio i direktor CIA. „Ali ako je on glavni ekspert za demokratiju u Americi, ja vam čestitam“, poručio je Putin. Na ponovljeno pitanje o istoj temi – da li Gejts greši kada tvrdi da Rusijom upravljaju tajne službe, Putin je uzvratio kontranapadom, podsećajući da je američki sistem demokratije omogućio da neki predsednici budu izabrani iako nisu imali većinu biračkih glasova. „Kad smo našim američkim prijateljima skretali pažnju da imaju sistemske probleme, odgovarali su nam da se ne mešamo u njihova posla... Želeo bih da se ni oni ne mašaju u naša“... Jedan od najzanimljivijih delova intervjua bilo je Putinovo objašnjenje špijunske afere iz prošlog proleća, kada je u Americi otkriveno, uhapšeno i veoma brzo za američke špijune u ruskim zatvorima razmenjeno deset ruskih agenata „spavača“. Putin nije opovrgao da su oni bili dobro obučeni špijuni specijalne službe, ali da nisu špijunirali, niti su naneli neku štetu Americi. Njihov zadatak je bio da se aktiviraju u slučaju neke velike krize u odnosima Rusije i SAD, za situaciju kad bi, na primer, bili prekinuti diplomatski odnosi. KO SE UPLAŠIO JEDAN CRNAC, BETMEN I ROBIN Sudeći prema prvim reakcijama, najviše je uzdrmana administracija američkog predsednika Baraka Obame. Da li je to zato što diplomate SAD vole da govore i piskaraju sve i svašta, ponekad i sasvim neumesno ili, jednostavno, to od njih traži služba, proceniće nadležni u Stejt departmentu. „Činjenica da je „Vikiliks“ ponovo uspeo da se dokopa poverljivih dokumenata samo potvrđuje da su slabosti američke obaveštajne službe i zvaničnika Pentagona sistemske prirode“, mišljenje je Viktora Ozerova, rukovodioca komiteta za odbranu i bezbednost ruskog Saveta federacije. A u Rusiji se nisu mnogo potresli zbog neumesnih kvalifikacija o Betmenu i Robinu, kako su u pojedinim američkim depešama okarakterisani tamošnji premijer i predsednik – Vladimir Putin i Dmitrij Medvedev. Uostalom, diplomatija na nivou stripova i dečijih filmova teško da je nešto što bi moglo tek tako da poremeti ustaljeno funkcionisanje ruskog Ministarstva inostranih poslova. Ovo nas vraća na sam kraj prošlog milenijuma, u vreme kada je Kremljom „carеvala“ Tatjana Đačenko, kćerka prvog ruskog predsednika Borisa Jeljcina. Dotična dama se tada okružila moćnom ekipom političara i oligarha u pokušaju da ruke „familije“, kako je imenovana ta grupa, preuzmu ključne poluge funkcionisanja ruske države. Kako proističe iz dokumenata koje je objavio „Vikiliks“, Svetlana Medvedeva ne ide istim putem, i pre će biti da je njena namera (ako takva uopšte postoji) da svome suprugu obezbedi što bolju startnu poziciju pred predsedničke izbore 2012. Ipak, podsećanje na „političku kuhinju Kremlja“ uvek izaziva znatiželju i u zemlji i van nje. Treba reći i da kašnjenje iznošenja u javnost dokumenata u vezi sa Rusijom, objektivno, ide naruku zvaničnicima u Moskvi, prvo, stoga što objaviti bilo šta intrigantno o zakulisnim dešavanjima u ovoj velikoj zemlji, posle onoga što se sručilo na glavu zapadne, a posebno američke, diplomatije, znatno gubi na ekskluzivnosti. Drugo, relativizovanjem značaja do sada objavljenih dokumenata ruske zvanične službe pripremaju teren na kojem bi neke druge, intrigantnije informacije, takođe, izgubile deo očekivane dramatičnosti. Bilo kako bilo, „Vikiliks“ je učinio šta je učinio. Najvažnije od svega promenio je svest i odnose među ljudima na mikro i makro planu! Promenio je i ispisuje nove stranice istorije! GENERALU MLADIĆU NIJE IMAO KO DA KAŽE ZA SEDAM SMRTNIH GREHOVA... Ratko Mladić više nije na slobodi, ako je sloboda bila to u čemu je do sada živeo. Uhapšen je u trenutku kada su presušili svi materijalni, etički, lični i vrednosni razlozi za nastavak uzaludnog bekstva od sudbine koju je sam stvorio za sebe. Iako je optužnica složena, ozbiljna i kompleksna, ključni razlog zbog kojeg je Ratko Mladić završio u Hagu može se prepisati pre svega njegovoj nesposobnosti i nesnalaženju u političkom i diplomatskom prostoru, što ga je odvelo u izolaciju, a naposletku i pred Haški sud, a ne njegovo vojničko znanje i ponašanje. To je doprinelo da posle 16 godina od pokretanja optužnice od strane Haškog tužilaštva nekadašnji komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske general Ratko Mladić stigne pred Haški sud. On je optužen pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju 25. jula 1995. za genocid, saučesništvo u genocidu, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja rata u BiH. Optužnica ga tereti za genocid, progon, istrebljenje i ubistva, deportaciju i nečovečna dela, terorisanje civila, okrutno postupanje i napade na civile u najmanje sedam opština u BiH, i uzimanje talaca iz redova mirovne misije UN u maju 1995. godine. Na teret mu se stavlja da je pod njegovom komandom ubijeno oko 7.000 muslimanskih zarobljenika na području Srebrenice, što je Haški tribunal kvalifikovao kao čin genocida. Mladić se tereti i za granatiranje i opsadu Sarajeva od 1992. do 1995. godine, kao i za osnivanje logora „Omarska“, „Keraterm“, „Manjača“ i „Trnopolje“. Optužnica je više puta proširivana, prvi put 16. novembra 1995. godine kada su mu na teret stavljeni zločini vezani za napad u julu iste godine na Srebrenicu, koju su UN prethodno proglasile bezbednom zonom. Tužilaštvo Haškog tribunala 8. novembra 2002. godine je izmenilo optužnicu prema kojoj Mladića terete za jedan slučaj genocida, sedam slučajeva saučesništva u genocidu i šest slučajeva kršenja zakona i običaja rata, uključujući ubistva, sprovođenje terora nad civilima i uzimanja talaca. Time su, kako je objašnjeno, konsolidovane prva i druga optužnica i u novoj su ostavljeni samo „najgori zločini“. Trinaestog maja 2010. godine, optužnica je ponovo izmenjena i dopunjena navodom da je Mladić zajedno sa Radovanom Karadžićem bio „ključni čovek u zajedničkom zločinačkom poduhvatu radi trajnog proterivanja muslimana, Hrvata i drugog nesrpskog stanovništva sa teritorije BiH koju su bosanski Srbi smatrali svojom“. Kao vrhovni komandant srpskih snaga Mladić je optužen za planiranje, podsticanje i naređivanje svih zločina koje su njegovi potčinjeni počinili, a izmenom optužnice išlo se na preciziranje i otvaranje mogućnosti eventualnog objedinjavanja tog postupka sa suđenjem Karadžiću, odnosno doprinosu fer i efikasnijem procesu kada do njega dođe. Ako se za nekoga može reći da su mu glave došli narcizam, gordost i sujeta to je general Ratko Mladić. U prilog tome govori i činjenica da je štab odbrane, svi jataci, ceo patriotski blok bio potčinjen samo njegovoj ličnoj volji i načinu razmišljanja kako po pitanju njegove lične odbrane tako i po pitanju skrivanja. Primera radi, ni jedan begunac nije imao toliko promocija knjiga vezanih za njega samog, a o raznim pitanjima, pa čak su pisane knjige i o njegovoj porodici, majci i slično, kao Ratko Mladić. Ako se neko krije i ako se ozbiljno shvata to skrivanje, onda nema velikih talambasa - postoji samo MUK. Tako da je skrivanje Ratka Mladića postalo javna i svačija tajna – skrivanje da se slučajno ne bi sakrili! S obzirom da patriotski blok koji ga je podržavao čine ljudi iz vrlo ozbiljnih struktura, sedih glava, zašlih u godine, ne možemo govoriti o neshvatanju i neozbiljnosti, nego o povlađivanju izuzetno jakoj narcisoidnoj volji samog generala. U tom smislu treba gledati i na brojne knjige napisane o generalu gledano na njega i njegovu ličnost, delo i ostalo iz svih mogućih uglova, čak obuhvatajući i porodicu. Za razliku od njega, njegov ratni drug, doktor Radovan Karadžić alijas dr Dabić, ma šta mnogi mislili o njemu, u ’egzilu’ bavio se svojim poslom i to radio vrlo uspešno i pisao svoje knjige ali ne i knjige o sebi. No, očigledno je da general, u poslednjoj fazi svoga skrivanja sigurno nije imao onoliko svoje volje i slobode kako smo svi mi koji smo javno i potajno navijali za njega, očekivali. S obzirom na način na koji je uhapšen u zoru 26. maja 2011, u vojvođanskom selu, kod rođaka, bolestan i nimalo nalik generalu koga pamtimo, i s obzirom da je u svim novinama nesmotreno objavljeno da je general izjavio da se ’...uželeo da gleda TV, da čita novine i jede jagode...’ jasno je da je general bio pod ’kontrolom’ i da je njegovo hapšenje tajmirano. Štaviše, hapšenje Mladića je logičan kraj jednog vojničkog i političkog sunovrata, epilog višegodišnjeg nepristajanja na stvarnost i ignorisanja istorijskih pouka. Na kraju je general ostao i bez snage za dalje nedostižne podvige. Doveden je do stanja bez izlaza kada je sam, bolestan, bez brzine uma koja ga je više puta spasila u poslednjem času, shvatio da je besmisleno tražiti drugačije izlaze. Stanje u kakvom je prikazan u trenutku hapšenja i bezizlaz u kojem se nalazio, oronuo, bez harizmatične drskosti na licu, pretpostavlja pojavljivanje pred haškim sudijama daleko zanimljivijim životnim podstrekom nego održati obećanje i skončati ispalivši metak u slepoočnicu, kao što je sam govorio ili pak kao što je pušten glas da će ’general pre sam sebi presuditi nego što će da ode u Hag...’! Gde je grešio! NEREAGOVANJE KOJE JE IZMENILO TOK RATA Pravna nauka kažnjava podjednako kriminalno delovanje isto kao i nereagovanje u određenim situacijama. Septembra 1994. godine predsednika RS Radovana Karadžića na Palama posetio je izaslanik iz SAD-a ekspredsednik Džimi Karter. On je na Pale stigao sa ciljem da doprinese da Karadžić prekine neprijateljstva i ofanzive srpske vojske kako iz Republike Srpske tako i iz delova tadašnje Republike Srpske Krajine sa sedištem u Kninu, na prostor Bihaća i na snage 5. korpusa Armije BiH kojim je komandovao general Atif Dudaković, jedan od čelnika režima Alije Izetbegovića u bihaćkoj enklavi. Iz informacija dobijenih iz obaveštajnih krugova, u tom trenutku Ratko Mladić je, za razliku od Radovana Karadžića, imao obaveštajne podatke dobijene od obaveštajno-bezbednosnih organa VRS o pravim namerama posete Džimija Kartera. „IMA TU NEŠTO I PO MOJOJ VOLJI“ Tako je Karter u decembru 1994. posetio Karadžića, a pri tom je Ratko Mladić raspolagao obaveštajnim podacima da je američka vojna kompanija MPRI uz saglasnost Stejt departmenta još u septembru u prostorijama hrvatske ambasade u Vašingtonu potpisala ugovor sa hrvatskom vladom o pružanju usluga obuke i savetovanja hrvatske vojske. To je u suštini značilo podršku SAD-a Hrvatskoj, koja je bila neoficijelna i nezvanična ali potpuna, u njenom naporu da eliminiše postojanje RSK svim resursima, pre svega vojnim i to uz svesrdnu pomoć iz SAD-a a preko kompanije MPRI koju su činili najviši penzionisani zvaničnici američke vojske i obaveštajno-bezbednosnih službi SAD-a. S obzirom na to da je Ratko Mladić znao da iza Karterove posete Karadžiću ne stoje napori usmereni ka prekidu neprijateljstva u reonu Bihaća, već da je praktično ekspredsednik sada angažovan u realizaciji strategije koju sprovodi MPRI, a koja se ogledala u naporima da se enklava Bihaća po svaku cenu održi u životu kako bi poslužila za operacije „Bljesak“ i „Oluja“ koje su izvedene 6 meseci posle Karterove posete. „Bljesak“ se desio 1. maja 1995, a „Oluja“ je trajala od 4. do 7. avgusta 1995. Znači, Ratko Mladić nije dobro procenio, i posle te posete nije doneo dobre odluke, a to je značilo početak strateškog i ličnog poraza Ratka Mladića, vojnih snaga u RS, ali i RSK. Epilog te posete bilo je Karadžićevo nasedanje na Karterovu udicu da se zaustavi ofanziva na Bihać, a da će SAD da zatvore oči pred rešavanjem pitanja muslimanskih enklava u Podrinju, tačnije Goraždu, Žepi i Srebrenici, što je predstavljalo diplomatsku manipulaciju koja je imala za cilj da naivnog Karadžića i sirovog Mladića odvede direktno u političku, vojnu i naposletku krivičnu klopku. Rezultat svega toga je konačno rešenje bosanskog rata potpisivanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma u Ohaju. Zaustavljanjem Bihaćke ofanzive Mladić je poslušavši Karadžića praktično ostavio u svojoj pozadini enklavu u kojoj se moralo angažovati dva korpusa VRS i dva korpusa vojske RSK, a da istovremeno ta enklava bude deo MPRI plana za uspešnu realizaciju operacije „Oluja“. Toj greški prethodila je najveća, a desila se 5. maja 1993. kad je na Palama zasedala Skupština Republike Srpske koja je tog dana odlučivala o ratifikaciji Vens-Ovenovog mirovnog plana koji je Radovan Karadžić, kao i Slobodan Milošević, Alija Izetbegović i drugi akteri bosanske krize, potpisao u Atini 2. maja uz pokroviteljstvo grčkog premijera Konstantina Micotakisa. Radovan Karadžić je po povratku iz Atine pod uticajem dela ekipe ratnih profitera odlučio da ne pristane na Vens-Ovenov plan koji je već potpisao, a koji je predstavljao bolje rešenje za Srbe u Bosni, ali i za Srbiju i RSK, od rešenja koja su ubrzo usledila uz NATO bombardovanje i organizovanje hrvatsko-muslimanske ofanzive. I tada je Ratko Mladić takođe već raspolagao obaveštajnim podacima i saznanjima da je Radovan Karadžić pozvao sve poslanike na Jahorinu 4. maja, dan pred skupštinsko zasedanje, i da im je dao instrukcije kako će ih on javno pritiskati da ratifikuju i izglasaju Vens-Ovenov plan, ali da će to biti farsa i da oni taj plan odbace. Mladić je počinio tog dana još jednu kobnu grešku. Umesto da upotrebi svoj uticaj, koji je bio daleko veći i od Karadžićevog, i da i samog Karadžića ali i poslanike ubedi da taj sporazum mora da se ratifikuje kao ostvarenje državnih i nacionalnih interesa, on je podržao odbacivanje tog plana i posle tog dana sebe, ali i VRS i RS, osudio na izolaciju od Srbije i cele međunarodne zajednice čiji je predstavnik na Palama tog dana pored predsednika Srbije Slobodana Miloševića, Dobrice Čosića kao predsednika SRJ, Momira Bulatovića kao predsednika Crne Gore, bio i grčki premijer Konstantin Micotakis. Dalje znamo šta se desilo. Usledile su sankcije Slobodana Miloševića i zvaničnog Beograda prema Republici Srpskoj. Novi raskol je dodatno oslabio srpske pozicije usled činjenice da Ratko Mladić i Radovan Karadžić nisu bili ni do tada saveznici, već naprotiv u teškom antagonizmu sve vreme. SITNI LIČNI INTERESI UNIŠTILI REPUBLIKU SRPSKU Pozadina toga bila je suštinski vezana za organizovani kriminal koji se odvijao u Republici Srpskoj, a koji je pokrivao Radovan Karadžić i tadašnji kadrovi iz vrha SDS-a uz svesrdnu pomoć dela DB-a Republike Srpske, čemu se Mladić i GS VRS suprotstavljala iz sve snage. Po raskolu sa Miloševićem i Srbijom on i VRS su ostali u izolaciji kojoj su predstojala lošija vojna rešenja, što će skupo koštati i njega i Republiku Srpsku. Usledila je greška i 11. jula. Ratko Mladić po naredbi i saglasnosti Radovana Karadžića zauzima Srebrenicu kao zaštićenu enklavu pod zaštitom UN, i tom prilikom su delovi jedinica koje su bile formalno pod njegovom kontrolom, a suštinski pod kontrolom agenture nekih velikih obaveštajnih službi kako tvrde određeni obaveštajni krugovi, izvršile ozbiljan zločin nad muslimanima iz Srebrenice. Posle 14 dana, 25. jula 1995. godine, Haško tužilaštvo podiglo je optužnicu protiv Ratka Mladića čime je sebi zapečatio karijeru i naneo veliku štetu i RS i Srbiji, koja je veća od njegovog vojničkog doprinosa, koji nije mali, i koji se odnosi na činjenicu da je Republika Srpska danas stvarnost i da ta stvarnost zasigurno ne bi postojala da nije bilo njega. PODACI ZA ISTORIJU Ono što bi svakako bilo od interesa za istoriju i za državne i nacionalne interese jeste da Mladić aktivno učestvuje u rasvetljavanju jedne velike srpske i međunarodne drame koja se odvijala u Bosni devedesetih godina, kako bi taj rat i sve njene aktere osvetlilo ono svetlo neophodno, kako bi se to poglavlje moglo zatvoriti i ostaviti istoriji. Malo je verovatno, s obzirom na to u kakvom je zdravstvenom stanju danas, da će Ratko Mladić dočekati kraj suđenja u Hagu i da će objasniti neke događaje i učesnike koji su predstavljali i danas predstavljaju daleko moćnije faktore nego što je on to sam. Iako je optužnica složena, ozbiljna i kompleksna, ključni razlog zbog kojeg je Ratko Mladić završio u Hagu može se prepisati pre svega njegovoj nesposobnosti i nesnalaženju u političkom i diplomatskom prostoru, što ga je odvelo u izolaciju, a naposletku i pred Haški sud, a ne njegovo vojničko znanje i ponašanje. A desio nam se NOVAK ĐOKOVIĆ PRVAK SVETA U TENISU, VIMBLDON 2011. HVALA TI NOVAČE!!! Srbin, Srbija, Novak Đoković pobednik je Vimbldona 2011. godine. Srbija ne bi bila Srbija koja pretenduje u EU i ostatak sveta da nije priredila velelepni, glamurozni doček Novaku Đokoviću, najboljem sinu srpskog naroda, koji je ime Srbije na najlepši i najčasniji mogući način proneo kroz ceo svet. Novak Đoković je sociološko pitanje srpskog mentaliteta. Doduše, mi ovakve varijacije, rimskih Trijumfa i dočeka pravimo počev od 1995. godine kada je svečano dočekana košarkaška reprezentacija, osvajač zlatne medalje na evropskom prvenstvu u Atini. Dočekivanje šampiona u Srbiji ima veliki značaj, jer time narod ogrezao u bedu i sirotinju ima jedinstvenu šansu da se poistoveti sa uspešnim pojedincem i sa njim podeli njegovu ličnu sreću. Psiholozi bi rekli – pozitivna identifikacija a Novak jeste upravo pravi pozitivni heroj. Doček Novaka Đokovića nije bio takav slučaj u potpunosti. Naime, Novak Đoković, dočekan je iskreno, od srca, sa verom u zaista bolje sutra, u dolazak boljih generacija, boljeg vremena. Novakov doček bi po broju prisutnih mogao da se svrsta u najviše rangirane dočeke političara kao što je bio i sam Tito. Razlika je u tome što je ogroman broj ljudi, prisutnih na dočeku ispred i između dve skupštine na Pašićevom trgu, izašao da se identifikuje sa benignom sportskom, ne političkom pobedom. Ljudi su došli da dočekaju momka koji je svuda u svetu pošteno radeći, i uvek pominjući sa ponosom ime Srbija, zaslužio sve svoje pobede i na kraju postao šampion sveta u Vimbldonu. Svi su mu iskreno zahvalni što je upravo takav kakav jeste, što svoje znanje i umeće nije pokušao da proda nekoj drugoj zemlji, Americi recimo, što nije zatražio politički azil ni u jednoj zemlji u kojoj je pobeđivao, što je iskreno zaljubljen u svoju drugaricu, vršnjakinju iz srednje škole i što kada ljubi, ljubi svoju devojku, a ne tuđu ženu na Farmi ili Velikom Bratu, što nema telohranitelje, što nije član ni jednog upravnog odbora, poslanik, nije u kućnom zatvoru ili pritvoru, što ne snima nikakve filmove o sebi, što se nije razveo pa o tome svaki dan premišljao po svim srpskim novinama, što mu popularnost raste i bez angažovanja eminentne istraživačke agencije, što je novac koji ima zaradio i nikoga nije reketirao, što nikoga nije potplatio da bi pobedio niti su njegove pobede rezultat sporazuma ambasadora i sudija. I još hvala ti Novače što nisi napustio teren bez potrebe, što nemaš pištolj, džip i pored sebe ženu bilo plavu ili crnu napumpanu silikonima sa kojom provodiš vreme u Strahinjića bana, što nisi član ni jedne partije niti si osnivao nevladine organizacije za istinu, pravdu i slično. Zahvalni su mu Srbi što nema najnoviji projekat ili slično, što nije ministar, što nema prijatelje rasute po zatvorima počev od Brazila i Venecuele do Španije, što nije pisao Memorandum ili kritiku istog, što nije štrajkovao glađu i žeđu do konačne pobede nad Nadalom, što ne pametuje da je svuda u svetu bolje no kod nas, već radi, što nema ništa protiv malih, običnih ljudi, što nije jatak i ne krije se a nije predviđen ni za Hag, a nije ni u bekstvu (egzilu) u Moskvi, što se ne krije i od sebe samog iza debelih dedinjskih zidina svoje vile. Ponajviše su mu Srbi zahvalni što u svim svojim govorima širom sveta pominje sa ponosom Srbiju i da se nikada nećemo odreći Kosova, što nije ni za veću ni za manju Srbiju, što nije neobavešten, što je upravo takav kakav jeste, NOVAK ĐOKOVIĆ, šampion Vimbldona 2011! Novak je srpski uspešan momak kome, po srpskom pravilu, niko, a posebno ne vlast, nije pomogla da postane to što jeste da njemu samom i njegovoj porodici to nije pošlo za rukom. I to ne slučajno! Novak je postao br. 1, - LEGENDA, a takvih je u svetu veoma malo. Da bi neko postao legenda, treba da mu se perfektno uklope sve planete i sistemi univerzuma, mnogo novca i na kraju dolazi sama želja za uspehom. Imao je sreću Novak da kao dete dospe u ruke jedne velike dame, gospođe Jelene Genčić, koja je znala da između tenisa i umetnosti nema velike razlike i da svi pretendenti za vrh u sebi imaju umetničku crtu bez obzira na polje delatnosti. Stoga je Jelena Genčić Novaku puštala klasičnu muziku, a posle treninga Čajkovskog i na taj način se stvarao virtuoz i na teniskom terenu. A tenis se pre svega igra glavom. Još nešto, iza svakog velikog virtuoza stoji tim, ekipa ljudi koja ga prati, umiruje, podržava, uvek je uz njega i kad dobija i kad gubi, koja razmišlja kako i kada namestiti štimung. Novak je znao da odabere ekipu. Tu je Slovak Marijan Vajda, Miljan Amanović i odnedavno Gerhard Fil Griš, koji je Novakove mišiće pretvorio u stenu i lekar i nutricionista Igor Četojević, koji je iz Novakovog jelovnika izbacio gluten i uveo ‘čudesne šetnje’. Tu je i ljubav sa drugaricom iz razreda koju zna od 18 godine i koja je uvek sa njim. To je ekipa kojoj se Novak uvek kada digne pehar pobednika zahvaljuje za svoj uspeh. Srećna je okolnost što Novaka ne interesuje politika jer bismo već imali novog Najvećeg sina srpskog naroda, novog Tita i slično. S obzirom na popularnost koja se transparentno videla na dočeku, ‘prvi reket sveta’ mogao bi da glatko dobije predsedničke izbore, jer se Mesija u Srbiji još uvek čeka, ali u formi dobrog čoveka koji deli stanove i regrese. Čeka se još uvek u Srbiji da neko nastavi Titovim putem. Tako to biva kada se državna i nacionalna politika zasnivaju na fantazijama. Jedna od fantazija je i vera u transfer uspeha pa se stoga svi poistovećuju sa NOVAKOM, Novak je Srbin pa su svi Srbi Novak, Novak je najbolji na svetu pa su svi Srbi najbolji na svetu i tako dalje. No, šta ćemo sa činjenicom da u Novaka Đokovića država Srbija nije uložila ni dinar, već mu se otac posve zadužio a bez obzira na to, Novak je postao srpski džoker koga uvek povlačimo, kad zatreba, pa makar to bilo i čišćenje Srbije. Kada Novak posle pobeda maše po belom svetu srpskom zastavom, naši političari to smatraju za uspeh čitave Srbije sa njima na čelu! Ne shvataju da zastave imaju težinu samo ako iza njih stoje snažne i uređene države. Novak je ono što se svuda u svetu a posebno u Americi veoma ceni ‘a self-made man’ i nezavisno od njegove nacionalne pripadnosti i svih njegovih rodoljubivih stremljenja on je za svet najbolji teniser Vimbldona 2011 i svet to poštuje bez velikog osvrta na patriotsku priču. Doduše zašto bi se Novak i opredeljivao kad su sve partije iznikle po jednom šablonu SKJ-a u raznim varijantama, tako da je kao direktni sukcesor SKJ-a SPS najoriginalniji i sa pedigreom, a već ima i patinu. No, da je starog SKJ-a bilo bi tu i pomoći sportu i perspektivnim i uspešnim sportistima. U sportiste se u vreme starog SKJ-a iskreno ulagalo. Ono što bismo mogli da mu zamerimo jeste to što svoju prvu učiteljicu, Jelenu Genčić, nije pozvao na proslavu svoga najvećeg uspeha, i što je dopustio da mu muziku i bendove verovatno odabere neko iz marketinga vlade kako bi se što više približili Evropi i njenom ukusu, a verujem da su bili dovoljni samo narod i trubači, kao što verujem da u takvoj konstelaciji Jeleni Genčić tu nije bilo mesto, što je Novak i znao.1 UVODNIK 3-9-2011 SASVIM LIČNO 40 pitanja - 40 odgovora Lična karta: Advokat, sudski tumač, novinar. Profesionalni ljubitelj prirode, posebno planinskih vrhova sa kojih puca pogled na morske širine. Dobar strelac i ljubitelj konja i amater sportista. Datum rođenja: Na dan Hristovog rođenja, najradosnijeg hrišćanskog praznika, Božića, 7. januara 1959, te sam zato dobila ime Slavica. U znaku Jarca. To obeležje me prati celog života. Mesto rođenja: Beograd. Roditelji: Savo Grahovac i Milka Grahovac, rođena Jarić. Otac je bio pravnik, vojno lice, radio je u KOS-u i, shvativši da će posle bezuspešnog pokušaja da davne 1948. godine upozori Tita na izvesne promašaje, završiti na Golom otoku, penzionisao se u 56. godini. Tek tada rešio je da stvara porodicu, te smo se tako rodili moj brat Slavko i ja. Porodica moje majke je interesantna po tome što je to najjače pleme na Dinari, koje se organizovalo u formi gensa i delovalo kao velika organizacija prezimenjaka koja broji više hiljada ljudi sa organizacionom formom stranke, u kojoj postoji čak glavni i izvršni odbor. Rodoslov bratstva Jarića pravio je i pisao moj ujak, inž. Milan Jarić. Skupove prave jednom godišnje i na njima se donose dugoročne odluke o delovanju bratstva. Ima ih svuda po svetu i po principu onog Njegoševog „Iz velika grmena lavu teško izać nije...“ vrlo su uspešni bilo čega da se late, te ih ima kako u nauci, medicini, biznisu, tako i u umetnosti... Porodica moga oca potiče iz Hercegovine, a pošto se deda kao bogati trgovac često selio, došao je do Krajine, i kupio u okolini Drvara celu planinu Suvi vrh i dobar deo Oštrelja. Porodica Grahovac spada među najstarije plemićke porodice, čiji grb po svojoj jednostavnosti potiče davno pre zapisane 1691. godine i pretka Ivana Grahovca, koji je u to vreme po funkciji bio sudija stola u Hrvatskoj, jer lav na blazonu označava gospodara i simboliše sećanje da su ovi krajevi nekada davno bili putevi lavova, te i sam grb sigurno datira od pre možda i hiljadu godina... O zavičaju: Imala sam najlepše detinjstvo koje bi svako dete poželelo. Bajkovito. To bajkovito, vilenjačko okruženje u najranijoj mladosti, dalo mi je kasnije veliku životnu snagu. Deo detinjstva smo provodili brat i ja u Beogradu, mahom na Kalemegdanu u čoporu dece u raznim igrama, a deo u Bosni i Hercegovini, koja mi je toliko prirasla za srce da kad god idem u Banju Luku ili Gacko, Drvar, imam osećaj kao da se vraćam kući. Naučila sam da plivam u hladnom Gatačkom jezeru i brzacima Unca kod Drvara, gde su i sva deca Grahovaca naučila da plivaju. Tu sam među mnogobrojnom braćom i sestrama bila voljena i zaštićena i to osećanje kolektivne snage i ljubavi i danas mi greje srce i daje snagu... Najdraža uspomena iz detinjstva: Imam mnogo lepih uspomena. Davno sam naučila da pamtim lepe stvari i da kod ljudi pokušam da uhvatim i poslednji tračak dobra za koje bih se vezala i pokušala da ispravim negativnosti. Mogla bih da izdvojim duge šetnje sa ocem po planinama Hercegovine i Bosne, Krajine i naše duge razgovore. On je bio vrlo vitalan čovek i, mada u poznim godinama, uspinjao se brže od mene uz planinske litice. Na jednom predahu meni se učinilo da šuma „peva“. Kada sam se okrenula ka njemu i rekla mu to, on mi je odgovorio: „Da, to sam hteo da mi ti kažeš. Sada znam da si se zauvek vezala za ove krajeve. I ja sam isto to čuo vrlo davno...“ Tako je i bilo... Prva ljubav: To mi se desilo u drugom razredu osnovne škole, iznenada, burno, kada smo se jedan lepi plavokosi dečak Nikola i ja združili i počeli da delimo svoje sendviče, bojice, da jedno drugom šaljemo „avione“ sa srcima, cvećem, leptirićima... Bilo je dečje bajkovito... Isto to mi se i danas na isti način dešava: burno, silovito i duboko. Doduše, ne često. Postoji li osoba ili događaj koji je dao neizbrisivi pečat Vašem budućem životu? Kao produkt dvoje izuzetnih ljudi, moje majke i oca, i kao član njihovih vrlo istaknutih porodica, pored mene su prolazili izuzetni ljudi i dešavali se izuzetni događaji. Kao dete bila sam posmatrač, a kasnije učenik, svega toga. Moj otac je sam bio izuzetan, kao i ljudi oko njega. Ako bi neko mogao da kaže da je imao dva oca, to bih mogla ja. Naime, moj biološki otac kao pravnik usmeravao me je na društvene nauke. Imala sam sreću da je bio vrlo dugovečan i doživeo skoro sve moje uspehe. Za drugog oca mogu reći da je to Veljko Guberina, u čijoj kancelariji sam kao saradnik provela skoro 20 godina, a i dan-danas sarađujemo. Od Guberine sam, pored velikog iskustva krivičara, takođe naučila šta znači pripadati jednom staležu, biti rodoljub i patriota do koske, braniti ga i kad nije u pravu, imati do kraja svoj stav, biti deo odabrane grupe u dobru i u zlu... Tako sam postala advokat, proputovala skoro ceo svet... Da li ste u mladosti imali uzor i ko je to bio? Uzor za mene u ženskom smislu je moja majka, čiju dobrotu i požrtvovanje za nas nikada neću zaboraviti. Mislim da žena ako voli svoga čoveka mora to da pokaže i svojom žrtvom. Moja majka je bila upravo prava žena. Bila je svuda oko nas, neprimetna, pravedno nas kažnjavajući kad treba, iznenađujući nas crno-žutim, običnim kolačima, koje smo mnogo voleli i pre svega voleći nas do te mere da sam sigurna da je to jedino biće koje bi bez razmišljanja dalo svoj život za nas. Taj osećaj da ste nekome toliko važni da bi za vas otišao u smrt, duboko me prožima. U duhovnom smislu bio je to moj otac i ceo krug ljudi oko njega, njihovi dugi, politički razgovori, njihov „divan“ i „besede“, jer smo mi navikli da diskutujemo u porodici, da donosimo zaključke, razgovaramo, a sve je to karakteristika ljudi iz krajeva odakle su moji roditelji potekli... I to me prati celog života. O sreći: Sreća za mene je biti uz voljenog čoveka u dobru i zlu, zaspati uz njega i probuditi se u njegovom naručju, znati ćutati sa njim, umeti voleti i znati donositi prave odluke. Sreća je znati biti zadovoljan i sa malim i sa velikim na isti način. O ljubavi: Ljubav je prepoznavanje onog momenta kada vam srce zadrhti i um kaže „da, to je on...“, ljubav je kada se pogledom i neverbalnom komunikacijom razumete sto posto. Ljubav je kada i posle dugo vremena srce zaigra na nečiji glas, pogled istim žarom kao da je prvi put... O životu: Treba živeti punim plućima svaki dan i svaki sekund. Lično nisam sa tim imala problema, jer je moj život uz porodicu kakvu sam ja imala i okruženje u kome sam živela, uvek bio interesantan. Poenta života po mom mišljenju je zadovoljstvo sobom i drugima oko sebe, što zahteva život bez licemerja. Ja sam prema životu uvek bila poštena i život mi je to istom merom vraćao. O veri: Vera je u nama. To je vertikala koja nas vodi podizanju nivoa svesti i čini bogoljudima. Vera je ono što čoveka deli od krvoloka. Život u veri brzo bi kao lakmus papir napravio razliku između bogoljudi i krvoloka, te bi samim tim i zlo bilo transparentnije i šansa da se spreči veća. Život u veri svi mi treba da omogućimo sebi ličnom i kolektivnom željom za tim. O slavi: Za mene je slava skup izuzetnih i pozitivnih dela koja pojedinca uzdižu iznad sredine u kojoj živi i kome zbog toga sredina u kojoj živi na makro planu odaje priznanje. O braku: Brak je božji blagoslov, kruna prepoznavanja muškarca i žene pred crkvom, bogom i zakonom. Brak ako je treba da bude ozakonjen, određen, jasan, sa odlukom donesenom sa mirom u duši i uverenjem. Brak treba da bude neraskidiva veza muškarca i žene pod uslovom da oboje znaju kako da održavaju tanane niti emocije i seksualnosti između sebe. Kao advokat smatram da je bolje ozakoniti vezu, jer se tako zna početak i kraj iste, a i imovina je sigurnija nego u vanbračnoj zajednici gde su i početak i kraj vrlo rastegljiv pojam, a imovina bogatijeg od dvoje u većoj opasnosti nego u bračnoj zajednici, pod uslovom da ne postoji ugovor o suživotu. Šta je za Vas porodica? Porodica je za mene ono što i za moje pretke - svetinja, svetlost u tami, utočište u sreći i nesreći. Za mene kao čoveka koji je potekao iz dve velike i snažne porodice, porodica je sve, izvor života, snaga, moć, ono što je mene napravilo ovakvom kakva jesam. Kuća: Kuću vezujem za porodicu i voljenog čoveka, kao božji blagoslov. Otadžbina: Zemlja otaca, zemlja porekla, ono čemu se ja uvek vraćam. Praštanje: Pristalica sam maksime „oprostiti ali ne zaboraviti“. Greh mora da bude kažnjen, a to se postiže nezaboravom koji ide u vekove. Ako bismo to spustili na ovozemaljske razmere, uzela bih primer preljube. Jedna arapska poslovica kaže: „Preljuba je isto kao kada vam muva upadne u tanjir. Izvadite i bacite muvu, ali u ustima ostane gorak ukus...“ Bolje reći - ne zaboravlja se... Kajanje: Pokajanje, kajanje ima svrhu samo ako je iskreno i ako čovek doživljava katarzu kroz to. Najveća vrednost u životu: Ljubav, obrazovanje, podizanje nivoa svesti nacije, otadžbina. Samo kroz obrazovanje i podizanje nivoa svesti dobićemo generacije koje će staloženije i odlučnije voditi politiku i sačuvati granice otadžbine koje će znati da vole. Sve začinjeno ljubavlju iskrenom i dubokom mora da uspe. Ja sam sve u životu radila iz uverenja i ljubavi u svetlosti. O deci: Deca su produžetak nas u materijalnom i duhovnom smislu. S obzirom na to da nam se zemlja još uvek raspada i da nam preti bela kuga, s obzirom na to da i mi imamo mnogo tajkuna od kojih neki već poseduju preko 70 posto bruto nacionalnog proizvoda, tj. toliko su snažni da mogu da menjaju vlast, smatram da bi svaki od njih morao da uzme na sebe obavezu da za života sagradi barem jednu crkvu ili odgoji barem jedno siroče ili napušteno dete. Da sam kojim slučajem tajkun, javno izjavljujem da bih odabrala desetoro dece iz Zvečanske i odgojila ih na način na koji su mene odgajali. Garantujem da bi država, društvo dobilo deset izvanrednih ljudi. O zdravlju: Nema toga novca koji može da nam nadoknadi zdravlje, ali često se sa istim novcem i zdravlje, danas kao privilegija bogatih, može ako ne kupiti ono produžiti. O novcu: Bilo je trenutaka kada sam u životu imala mnogo, ali i malo novca, međutim, nikada nisam gladovala, te imam običaj da kažem da „od gladi neću umreti“. Znala sam da „ni od čega“ napravim „nešto“ i u šali sam govorila da sam ja „alhemičar“. Međutim, novac jeste moć, daje snagu i otvara mogućnosti za razne uspehe čak i onima koji su ispod „osrednjeg“, jer se novcem stiče i šlif, obrazovanje, razvijaju neke osobine, ali se nikada novcem ne može stvoriti genijalnost, talenat, ne može se kupiti ljubav, zadovoljstvo i mir... To su kategorije duha koje ne zavise od novca. Smatram da novac kao savremeno božanstvo traži žrtvu koju ja, u pozitivnom smislu, vidim u formi davanja drugima mogućnosti da budu nešto u svojim sferama interesa, usvajanjem, kao što sam rekla, dece, gradnje crkve, brige o hendikepiranima itd. Nažalost, u mojoj otadžbini bogati ljudi su zaboravili na tradiciju svojih bogatih predaka koji su negovali zadužbinarstvo, da ne govorim o drugim stvarima. Omiljena muzička dela: Volim savremenu klasičnu muziku, kao što je Il Divo, ali i portugalski fado, Madredeuš, Marizu, novu i staru muziku... Pesma koju često pevušite: Razne moje kompilacije pesama dok vozim kola. Omiljena knjiga: Dela Dostojevskog, Tolstoja, koje čitam na ruskom, Hemingveja, ali i svi romani Roberta Ladlama koje čitam u engleskom originalu, kao i Koeljov Alhemičar kome se često vraćam. Najdraži film: Prohujalo s vihorom i Doktor Živago. O pozorištu: Volim pozorište i nastojim da odgledam sve predstave za koje procenim da zaslužuju pažnju. U poslednje vreme svraćam u „Slavija teatar“ gde se često daju komedije. Smeh je za mene terapija loše volje. Volim da se smejem i često sa svojim prijateljima, a svi smo vrlo duhoviti, organizujemo smehoteku, bilo negde u restoranu ili već kako se dogovorimo, i kada se posle posla sretnemo. Sve to uz razmenu misli i dobro druženje. Parfem: Miris mora, ozona u vazduhu pred kišu, miris planinskih borova, kuhinje... Boja: Crvena boja vina. Osobine koje Vi najviše cenite kod drugih: Nepatvorenost, iskrenost, ljudski odnos prema drugima, fer-plej, duhovitost, plemenitost, patriotizam... Koje biste svoje vrline najpre istakli: Efikasnost, brzina donošenja odluka, koncentracija, inteligencija, pravičnost. A koje mane: Dugo pamtim. Kako se odnosite prema neprijateljima: Na isti način kao i oni prema meni. Vaša najbolja odluka u životu: Da uvek sledim svoj san, jasno kristalisanu ideju, da ostanem dosledna jednoj ljubavi i da mu na ovakav način čak poručim „Nešo, volim te“... Vaša najgora odluka u životu: Toliko loše odluke nisam imala. Vaš najveći san: Na ličnom planu da dovršim sve nedovršene razgovore posebno jedan vrlo ličan. Na opštem planu da Srbiji već jednom „krene“. Verujete li u onostrano i postoji li događaj u Vašem životu za koji nemate objašnjenje? Verujem da smo mi dokaz da nešto postoji izvan nas i u nama. Mislim da nismo još uvek na tom stepenu razvoja da shvatimo onostrano koje nas okružuje i da u to oni nespremni ne treba da se upuštaju. Najveća radost u vašem životu? Moja porodica i prijatelji. Najveća tuga? Lično, smrt mojih roditelja. Generalno, gubitak teritorije i raspad SFRJ. Najdraža uspomena u životu? Svi lepi trenuci u životu.
Krajnje predvidljivo, na ivici dosadnog, ovakav se Koštuničin stav ponavlja iznova i iznova. „Koštunica misli da može da odloži odluku (o statusu Kosova) i da u međuvremenu konačni rezultat odvrati od nezavisnosti. On nastavlja da nam nedvosmisleno govori da nikada neće prihvatiti nezavisno Kosovo,“ stoji u depeši od 31. maja 2006. godine. Frenku Vizneru, američkom specijalnom izaslaniku, tadašnji premijer saopštava 27. jula: „Nećemo samo na rečima odbiti kosovsku nezavisnost; mi ćemo i delovati…. Moram da budem iskren: naše neslaganje oko pitanja konačnog statusa imaće posledice po našu saradnju sa SAD.“ Pa godinu dana kasnije, 5. jula 2007, ambasador Polt zaključuje kako „sa Koštunicom nije ostalo mnogo šta da se kaže privatno. On se neće pomeriti sa svoje pozicije.“, šalje i depešu naslovljenu „Koštunica ne popušta oko Kosova“…, te Amerikanci naposletku dolaze do zaključka (07BELGRADE1552) da je „Koštunica očigledno spreman da se protiv gubitka Kosova bori do kraja“, citirajući ga da „ne može da pravi kompromise u vezi sa pitanjem srpskog suvereniteta nad Kosovom“.
A da bi taj proces bio završen što brže i lakše, ambasador SAD će 21. maja 2007. Tadiću i Vuku Jeremiću, šefu srpske diplomatije, preporučiti da „srpski prigovor na nezavisnost Kosova svedu na jednostavnu izjavu da ‘nikada neće prihvatiti ili priznati’, bez odlaženja dalje (npr. pozivanje na nove pregovore, dalja odlaganja i sl.).“ Na to će mu Jeremić odgovoriti da će „’učiniti sve što (on) može’ da odnose SAD-Srbija održi-produktivnim i u skladu sa ‘predsednikovom vizijom evroatlantskih integracija’.“ Ambasadora, ipak, kao da ne slušaju dovoljno pažljivo, pa on Danijelu Fridu, pred njegov novi dolazak u Beograd, preporučuje da Tadića „podseti da mi primećujemo razliku između njegovih privatnih obećanja da će se Srbija ponašati odgovorno, i njegovog skoro entuzijastičnog javnog držanja za Koštuničin odbijajući stav.“
Otkud ta razlika između tajnih obećanja i javnih istupa srpskog predsednika?
I, kao što nam je i poznato, tako je u međuvremenu i učinjeno. Umesto pregovora o statusu Kosova pod okriljem UN, sa Kosovom smo počeli da pregovaramo o praktičnim pitanjima. Štaviše, pod okriljem statusno neutralnog Roberta Kupera koji je u ime EU, kako pokazuje 07BRUSSELS3465, sa Amerikancem Danijelom Fridom učestvovao u koordiniranju proglašenja nezavisnosti Kosova…
’ SRBIJA: UPUTSTVO ZA DEBATU O NATO- u - IZDRŽIMO, DAKLE, 10 GODINA
( sreda, 14. septembar 2011. 09:39 )
10Belgrade324 2010-02-26 11:11 2011-08-26 00:00 NIJE POVERLJIVI PODATAK//SAMO ZA SLUŽBENU UPOTREBU Ambasada u Beogradu
PREDMET: SRBIJA: Uputstvo za debatu o NATO-u - izdržimo, dakle, 10 godina
Rezime ------- Â1. (SBU) Srpski mediji i civilno društvo, koji su godinama prikazivali NATO kao „zločinačku organizaciju“, odbacili su poslednjih meseci jednodecenijske tabue objavljujući pisma, komentare i članke u kojima se otvoreno raspravlja o budućem odnosu Srbije s ovim savezom. Uprkos oštrim emotivnim podelama na podržavaoce i protivnike članstva i političkom oportunizmu koji proizvodi mnogo negativne retorike, debata je uspela da iznese neke osnovne činjenice o savezu i javnost je, prvi put od bombardovanja 1999. godine, suočena s onim što je do sada bilo nezamislivo: da Srbija možda jednog dana postane članica.
Izgleda da su čak i Rusi zabrinuti sledom događaja i priložili su sopstvene komentare. S naše strane, ambasada se rano priključila medijima i zajednici nevladinih organizacija, ohrabrujući objektivnu diskusiju i javno izjavivši da su vrata NATO-a otvorena. Kraj rezimea.
Â3. (SBU) U odsustvu jasne dugoročne vladine politike, vojni analitičari, akademici i nevladine organizacije naklonjene Zapadu su se prihvatile teme sa žarom, objavljujući komentare i organizujući okrugle stolove i medijske događaje. Jednom je nevladina organizacija uključila majku „žrtve NATO“-a u panel diskusiju, koja se zalagala za članstvo u NATO-u kao načinu da se razotkrije istina o Miloševićevim zločinima.
Za razliku od toga, TV emisije razgovornog tipa bile su negativne ili u najboljem slučaju neuverljive, s protivnicima NATO-a koji su igrali na kartu emocija, zloupotrebljavali činjenice i napadali zagovornike kao „NATO lobiste“. Podržavaoci su do sada bili nepripremljeni za ovakvu vrstu bezobzirne borbe uživo, u kojoj se ogleda sklonost ovog društva ka većem vrednovanju snažne, emotivne retorike nego proste logičke argumentacije i gde se većina građana informiše o novostima preko televizije.
Â4. (U) Verovatno najvažniji prilog racionalnoj diskusiji o ovoj temi došao je od intelektualnog dnevnog lista „Politika“, koja je objavila podjednaki izbor članaka analitičara i aktivista u kojim se raspravlja za i protiv NATO članstva. I nekoliko drugih dnevnih novina, uključujući čak senzacionalističke i tradicionalno protivzapadnjački orjentisane „Pres“, „Kurir“ i „Glas javnosti“, štampali su komentare o NATO-u, koji su zastupali obe strane u diskusiji.
Â5. (SBU) U jednom ogorčenom komentaru u dnevnom listu „Politika“, vojni analitičar Miroslav Lazanski, nećak osuđenog ratnog zločinca Biljane Plavšić, koji je izgradio karijeru obrušavajući se na zapadni vojni kompleks dok mu se privatno divio u svakoj prilici, izneo je pretnju da će NATO jednog dana krišom prokrijumčariti atomsko oružje u srce Srbije.
Iako je u normalnim okolnostima Lazanski samouvereni kritičar, njegov karakteristični, piskavi glas je sada odavao da je očigledna promena raspoloženja dotakla zadrte protivnike u živac.
Diskusija koja podržava cilj Â6. (SBU) Još od desetogodišnjice NATO bombardovanja u martu 1999. godine, ambasada je bila proaktivno uključena u podržavanje projekata javne edukacije o NATO-u, usmeravajući fondove iz Programa pomoći za Evropu, Evroaziju i centralnu Aziju [AEECA] za medijsku obuku, demokratsku bespovratnu pomoć i resurse same ambasade, ka evroatlantskim integracijama i studijskim posetama NATO-u.
Na sastanku s novim glavnim i odgovornim urednikom dnevnog lista „Politika“ u septembru 2009. godine, izrazili smo nadu da će mediji početi da edukuju javnost o NATO-u. Debata je počela u oktobru, nekolicinom pisama i članaka, koji su objavljivani u „Politici“ jednom nedeljno i predstavljali su alijansu u činjeničnom svetlu i nagoveštavali članstvo Srbije kao moguću budućnost.
Â7. (SBU) U novembru 2009. godine, dali smo da se objavi komentar u „Politici“ u kojem je nekoliko tvrdokornih mitova o NATO-u obzirno osporen i koji je podsticao domaće NVO da se uhvate ukoštac s jedinim negativnim odgovorom. Debata je uskoro krenula svojim tokom.
Uzbuđenje je dostiglo grozničavi vrhunac u januaru kada je ministar odbrane Šutanovac nagovestio da bi NATO mogao da bude budućnost Srbije, kada je grupa od „200 intelektualaca“ održala konferenciju za novinare na kojoj je osudila vladine navodne napore da „krišom“ uvedu Srbiju u NATO i pozvala da se organizuje hitni referendum kako bi se javnosti omogućilo da iskaže svoje protivljenje.
Referendum protiv NATO-a Â10. (U) Inicijativa grupe od 200 političkih, intelektualnih i verskih lidera koji su bliski Demokratskoj stranci Srbije (DSS) bivšeg predsednika vlade Vojislava Koštunice od 11. januara kojom se zahteva referendum o članstvu u NATO-u nenamerno je promovisala širu diskusiju na ovu temu.
U peticiji, koju je na konferenciji za novinare pročitao uticajni srpski intelektualac i član Srpske akademije nauka i umetnosti Matija Bećković, kaže se da Srbija nikada nije pripadala nijednom vojnom savezu, podseća se na „zločinačko“ NATO bombardovanje zemlje 1999. godine i NATO-u se pripisuje stvaranje „lažne“ države Kosovo.
Peticiju su potpisali Koštunica, predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović, filmski režiser Emir Kusturica, pisac Dobrica Ćosić i čak vladike Srpske pravoslavne crkve Atanasije, Hrizostom i Artemije.
Â12. (U) Politički analitičar Đorđe Vukadinović, koji je blizak DSS-u, izjavio je za „Blic“ da je inicijativa pokrenuta nekoliko meseci ranije, ali da je objavljena u januaru pre svega kao odgovor ministru odbrane Šutanovcu, lideru LDP-a Čedomiru Jovanoviću i nekim pronatovskim nevladinim organizacijama, koji su iskazali podršku srpskim NATO integracijama.
„Beograd će morati službeno da prizna suverenitet Prištine, što će, takođe, promeniti stav Moskve“, izjavio je on, dodajući „da će Srbija morati da se odrekne Kosova ako želi da se pridruži NATO“-u. Ukoliko Srbija insistira na ulasku u NATO, „Rusija će biti prisiljena da preispita svoj stav prema Kosovu“, zato što, kako Rogozin reče, „Rusi ne mogu da budu veći Srbi od samih Srba“.
Â15. (SBU) Ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Konuzin je zatim zaoštrio retoriku. U oštrom komentaru u „Politici“ 12. februara, apelovao je na najdublja poimanja kolektivnog identiteta i istorije kod Srba s ciljem da izazove negativne emocije.
Konuzin piše: „NATO članice ... ne ukazuju na jedan preduslov za članstvo koji je neprihvatljiv za svakog Srbina: pristupanje Srbije vojnom savezu u ’uštrojenom’ obliku, bez Kosova. To bi bilo učlanjenje ’slomljene Srbije’ koja treba da se odrekne svoje istorije i svetih grobova herojskih predaka koji su položili život kako bi osnovali srpsku naciju“.
U vezi sа bombardovanjem iz 1999. godine piše: „To je bilo prvi put da je neka evropska zemlja bombardovana posle Drugog svetskog rata. Slovenska zemlja, pravoslavna zemlja. Oni nisu bombardovali samo Srbiju, oni su bombardovali svaku srpsku porodicu, i to ne samo bombama, nego i politički i moralno.
Tadić unosi jasnoću Â16. (U) Posle objavljivanja ovog komentara, predsednik Tadić se uključio u debatu 15. februara. Parlamentarni izbori neće biti organizovani pre završetka mandata vlade 2012. godine, tokom kojeg neće biti pokretano pitanje članstva Srbije u NATO-u, pojasnio je on.
On je odbacio, takođe, pozive na referendum rekavši: „Ne organizuje se referendum o onome što ne želite.“ Srbija će nastaviti da razvija svoje odnose sa NATO-om u narednom periodu kao što je to radila do sada, kroz program Partnerstvo za mir, dodao je.
Nedavna istraživanja javnog mnjenja pokazala su da iako se 50 odsto ispitanika protivilo članstvu u NATO, 20 odsto su bili za, a 30 odsto ispitanika su pokazali neodlučnost. Kosovo je dominantni faktor koji sprečava porast ovih brojki. Pa ipak, pre dve godine malo njih bi predvidelo da će Srbija proglasiti članstvo u EU za svoj strateški cilj, što je slučaj danas.
NEŠTO JE U IGRI
Bez obzira kojim putem se Srbija kreće – čak i da se ne radi o tome „da li će“ nego „kada će“ za interese SAD i za interese naših saveznika važno je nastaviti sa istraživanjem načina kako da se produbi angažman Srbije u Partnerstvu za mir, ojača princip otvorenih vrata NATO-a i održe naše aktivnosti u oblastima edukacije, angažmana i dosledne javne diplomatije. Kraj komentara. VORLIK’
